Najveća nagrada nastavnika je uspeh njihovih učenika. Mislimo da je taj osećaj neprevaziđen. Ali, da bismo došli do te nagrade moramo da poštujemo, nagrađujemo i promovišemo najbolje nastavnike i na taj način utičemo na to da se ceni rad najaktivnijih.
Kao što znate, mi dodatno nagrađujemo nastavnike koji se stručno usavršavaju i ostvaruju uspeh na konkursu ZUOV-a „Saznali na seminaru, primenili u praksi“. Pa evo ko su dobitnici tih nagrada i evo njihovih priča.
Nastavnici koji su nagrađeni na ovom konkursu su:
- Prvo mesto: Biljana Uskoković Brković – OŠ „Milica Pavlović“, Čačak
- Drugo mesto: tim Radica Ristić, Slađana Zaharijević, Tanja Ivkov – OŠ „Vuk Karadžić“, Beograd
Sa koleginicama smo napravili mali intervju, razmatrali pitanja koja su važna za sistem stručnog usavršavanja i napredovanja i predstavljamo vam njihove odgovore.
Koliko formalno, neformalno i informalno usavršavanje utiče na kvalitet rada idealnog nastavnika?
Za nastavnički posao potreban je balans leve i desne strane, odnosno 50% za formalno i 50% za neformalno i informalno obrazovanje (40% neformalno i 10% informalno).
Za život u savremenom društvu neophodno je težiti svakodnevnom učenju, jer vodi ličnom razvoju, produktivnijem radu i boljim rezultatima učenika. Formalno obrazovanje je baza od 50% znanja, a neformalno i informalno obrazovanje čine ostatak koji je potrebno svakodnevno nadograđivati.
Idealan nastavnik je ideja kojoj svaki nastavnik koji voli svoj poziv teži. Formalno obrazovanje je pre svega neophodan uslov da bi se neko ovim pozivom bavio i ono daje osnovna znanja i veštine (50%). Vodeći se izrekom “Čovek se uči dok je živ”, svaki nastavnik kroz različite forme neformalnog (25%) i informalnog (25%) usavršavanja treba da nadograđuje formalno stečena znanja.
Formalno, neformalno i informalno obrazovanje su usko povezani kada je kvalitet nastavnika u pitanju i zato smatram da svako od njih treba da zauzima po 100% u obrazovanju idealnog nastavnika. Biti učitelj je jedno od najodgovornijih, najlepših i najizazovnijih zanimanja. Kao što svaki od pomenutih opisa počinje sa NAJ, tu se javlja i težnja za idealnošću. Da biste bili sjajan (idealan) učitelj potrebno je mnogo truda i ljubavi prema poslu.
Na koji način birate seminar koji ćete pohađati?
Svaka prilika za upoznavanje novih strategija i tehnika je izazov sam po sebi. Ko želi da se profesionalno razvija može pronaći način. Ako postoji uređen i transparentan pristup seminarima, traženjem tema koje nas zanimaju lako dolazimo do njih.
Svaki nastavnik treba da stekne znanja i veštine koje će pozitivno uticati na produktivnost časova i kvalitet znanja učenika. Seminare biram prema svojim interesovanjima. Prvo treba da meni bude lepo i da uživam u učenju. Tek tada, sa lepim emocijama, časovi više nisu samo časovi, već vreme u kom uživamo i deca i ja.
Seminar biram na osnovu svojih interesovanja, najbitnije je da ono što naučim ima praktičnu primenu.
Težim ka kreativnim i maštovitim idejama koje će mi pružiti da budem u toku sa aktuelnim dešavanjima u svetu učenika. Presudno pri odabiru seminara su mi interesovanja za određenu temu.
Koje su to karakteristike koje treba da ima seminar, da bi bio dobar i pomogao Vam u radu?
e
Kao i u učionici, pored izazovne teme, ako je autor/moderator seminara dovoljno iskusan da izrazi i tumači svaki korak, uspešno prepozna, razume i reši probleme koje polaznici imaju, i naravno dovoljno podsticajan, polaznik će sa zadovoljstvom primeniti naučeno.
U radu svakog nastavnika bi trebalo da se javi potreba za promenom. Ne možemo na isti način predavati gradivo kao što smo to radili pre, recimo, deset godina. U zavisnosti od tih promena u obrazovanju, javlja se i potreba za određenim kompetencijama. Tako i biram seminare. Seminar treba da mu pruži potrebna znanja i da me osposobi da ih samostalno primenjujem.
Obrazovanje se menja velikom brzinom, tradicionalna škola, u kakvoj sam ja bila učenik, više ne postoji. Seminar upravo služi tome da me osposobi da u skladu sa promenama u obrazovanju stičem adekvatne kompetencije.
Kada biram seminar, najvažnija su mi nova znanja i veštine sa seminara. Seminar treba nastavniku da pruži samostalnu primenu novih znanja koja će mu pomoći da unapredi i promeni svoj rad. Svoju želju za promenom volim da prenesem na kolege i na taj način ih podstaknem da nešto novo primene u svom radu.
Da li Vam više odgovaraju onlajn seminari ili seminari u ustanovi?
Uvek dajem prednost onlajn seminarima. Seminari u ustanovama su, bar za mene, više nalik skupovima i tribinima, gde se razgovara o nekoj temi, ali i brzo se zaboravi, papiri se negde zature, a ostaje utisak koji ne podrazumeva jasno razumevanje cilja seminara već to da li smo zadovoljni izlaganjem, koliko je voditelj bio zanimljiv i sl.
Na onlajn seminarima se akcenat stavlja na napredak svakog pojedinca, bez praznog hoda. Takođe, ne možete se oslanjati na najglasnijeg u grupi, što je često slučaj kada ste uživo na seminaru, već radite sami i svojim tempom.
Onlajn seminari mi pružaju više slobode. Biram vreme za proučavanje lekcija. Imam vremena za promišljanje i rešavanje zadataka. Na svako pitanje dobijem odgovor, savet i pomoć. Zaista raspolažem svojim vremenom.
Seminar u ustanovi se odvija u terminima koji nisu popularni (vikend, posle časova, raspust…) i to nezadovoljstvo se oseća među kolegama. Onda me iznerviraju komentari „`Ajde više….!“ „Kada će kraj?“ i slično. Onlajn seminari mi pružaju mir i mogućnost da napredujem u skladu sa svojim interesovanjima i sposobnostima.
Preferiram onlajn seminare jer imam slobodu planiranja sopstvenog vremena, tempo rada prilagođavam svojim svakodnevnim obavezama i svom načinu učenja, a uvek dobijem svu neophodnu podršku i brze odgovore na svako postavljeno pitanje.
Sa druge strane, seminari u ustanovi su prilično frustrirajući, zbog vremena održavanja (vikend, raspust), neadekvatnog prostora, a vrlo često i prisutnih kolega koji se ponašaju kao da su na seminaru po kazni.
Više mi odgovaraju onlajn seminari, zbog lakše organizacije vremena. Pružaju mi mogućnost da se usavršavam u vremenu kada meni odgovara, jer sama određujem dinamiku pohađanja seminara. Seminari u ustanovi mi oduzimaju dragoceno vreme npr. vikend, koji provodim sa porodicom.
Koliko inače seminari pomažu Vama i Vašim kolegama u radu?
Ako zanemarimo lični napredak, već govorimo o samom pristupu nastavi i učenicima, osećaj da ste sposobni da držite savremenu nastavu, da idete u korak s potrebama svojih učenika, obučeni ste da koristite nove tehnologije, sasvim je dovoljno da budete zadovoljni sobom.
Dobar seminar može mnogo da promeni u radu nastavnika. Može da promeni ugao iz kog se proučava neka oblast, pristup radu, način predavanja… Potrebno je da postoji želja za promenom i primenom naučenog.
Dobar seminar mnogo znači, ali ne može mnogo da promeni ako ne postoji želja za ličnim usavršavanjem.
Kvalitetan seminar mi pomaže da promenim način svog rada i predavanja. Takođe, nudi mi mogućnost da istupim iz tradicionalnog načina predavanja tj. „kalupa“.
Koliko nastavnici u Srbiji imaju unutrašnju motivaciju da se stručno usavršavaju, ili pohađaju seminare zbog sertifikata?
Teško pitanje. Trend prikupljanja bodova je postala dvosmerna ulica. Mnogo toga zavisi od ličnosti nastavnika, ako ste vizionar radićete to iz potrebe da budete bolji, ali ako ste od onih koji po završetku studija smatraju da je diploma sasvim dovoljna, gomilaćete potvrde za deblji portfolio. E sada, pitanje je zašto su ovi prvi malobrojni, i da li je papir dovoljan dokaz da ste uspešan nastavnik. Ako se sve zasniva na ličnoj želji, teško da ćemo ikada postići ciljeve obrazovanja.
Nastavnik koji voli svoj posao će uvek imati motivaciju da usavrši svoj rad. Takvim nastavnicima nisu potrebni sertifikati. Uspeh njihovih učenika je najvredniji sertifikat.
Naravno da je teško biti motivisan u vreme kada je prosveta na marginama društva ali ta činjenica ne sme da bude izgovor da se ništa ne promeni. Kolege koje pohađaju seminare samo zbog neophodnog broja sati stručnog usavršavanja i bez ikakve želje da nešto unaprede u svom radu ne treba da se bave ovim poslom.
Mišljenja sam da većina nastavnika u Srbiji nema unutrašnju motivaciju za stručnim usavršavanjem. Prisutniji je osećaj da to rade zbog sertifikata, jer su u obavezi da imaju određen broj bodova. Razlog tome je što se uspeh nastavnika koji je motivisan za stručno usavršavanje ne nagrađuje. Sa druge strane su nastavnici koji uživaju u dobrim rezultatima svog rada i to im je najveći pokretač da se idalje stručno usavršavaju.
Kako mislite da treba da se reši problem nemotivisanosti za pohađanje seminara?
Jednostavno obezbediti sredstva za svakog nastavnika da odabere seminare koje želi, na godišnjem nivou, i ne mešati se u njegovu odluku. Danas o tim sredstvima odlučuje par ljudi iz škole koji jedino što mogu jeste da odaberu jedan do dva seminara koji će se održati u školi i na kome će prisustvovati minimum 30 kolega, i to se smatra uspehom.
Ako bi broj sertifikata sa seminara uticao na platu nastavnika, motivisanost za pohađanje seminara bi znatno skočila. Istu platu primaju i oni koji mnogo rade i oni koji ne rade baš dobro.
Novac može da bude jedan od dovoljno dobrih motiva koji pravi razliku između onih koji pohađaju seminar jer žele nešto da unaprede u svom radu i svih ostalih koji ovoj grupi ne pripadaju.
Smatram da je potrebno nagraditi rad nastavnika koji je motivisan za stručno usavršavanje, koji primenjuje znanja sa seminara i na taj način ostvaruje dobre rezultate. Tako bi se, možda, rešio problem nemotivisanosti za pohađanje seminara.
Kako biste rešili problem plaćanja kotizacije seminara? Da li seminari treba da budu besplatni?
Ako je obrazovanje opšte dobro za društvo, onda je i jasno da treba adekvatno nagraditi vredne, uspešne i talentovane kolege koji su autori seminara.
Rad i uloženu energiju treba vrednovati, zašto bi neko ko je samostalno došao do dobre metodologije i tehnike rada to delio besplatno svima, to je njegov patent. Zdrava konkurencija ide u prilog svima. Sa druge strane, logično bi bilo da kotizaciju polaznicima seminara plaća poslodavac iz državnog budžeta ili budžeta lokalne zajednice ukoliko obrazovanje vidimo kao najznačajniju društvenu potrebu.
Ako naše društvo smatra da se obrazovanje tiče pojedinca, onda je i ceo proces u velikom problemu. Nismo mi dovoljno bogati da bismo mogli sami da priuštimo dobro usavršavanje. Za napredak je potrebna podrška u svim sferama važnim za društvo.
Seminar ne treba da bude besplatan. Potreban je veliki trud da se osmisli dobar seminar, a to mora biti nagrađeno.
Smatram da seminari ne treba da budu besplatni, potreban je veliki trud i rad da bi se dobar seminar osmislio i sproveo, a svaki rad treba adekvatno platiti.
Kotizacija seminara treba da postoji, jer treba nagraditi nove ideje koje određeni seminar pruža.
Pored pohađanja seminara, kako se još stručno usavršavate?
Tražim različite resurse, povezujem se sa organizacijama koje dele slična interesovanja vezana za nastavu, klimatske promene i sl. teme, radim na projektima, čitam stručnu literaturu, sarađujem sa kolegama i stručnjacima iz različitih oblasti.
Sve zavisi od toga šta me interesuje. Trenutno proučavam kako se prave fontovi. Potreban mi je bukvarski ćirilički pisani font. Ponuda besplatnih fontova je ograničena i pokušaću da ga sama napravim. Pročitala sam mnogo tekstova na tu temu i odgledala mnogo tutorijala. Ta znanja će ulepšati moje časove početnog čitanja i pisanja.
Čitam stručnu literaturu, komuniciram sa kolegama koje imaju iskustva u polju mojih interesovanja. Trenutno se bavim izradom interaktivnih zadataka kako bih poboljšala kvalitet onlajn nastave.
Pored pohađanja seminara, mom usavršavanju najviše doprinose razgovori sa iskusnijim kolegama, što je opet jedan vid obrazovanja.
Šta mislite o neakreditovanim seminarima?
Imam lepo i korisno iskustvo kao polaznik neakreditovih seminara. Definitivno moraju da postoje, jer ako nešto nije trenutno prepoznato ne znači da nema značaj, opet sve zavisi od našeg interesovanja.
Ako seminar nudi znanja koja su mi potrebna, nije mi bitno da li je akreditovan.
Seminar ne mora da bude akreditovan da bih ga izabrala, bitno je da po sadržaju odgovara mojim interesovanjima i da će me osposobiti da koristim u nastavi ono što sam na seminaru naučila.
Nije važno da li je akreditovan ili neakreditovan. Dobar seminar treba da pruža kvalitetno znanje, a to je najbitnije.
Kada Vas neko pita: „Šta je to OKC?“ kako biste mu odgovorili?
Najbolji način i mesto koje nadahnjuje nastavnika da se organizuje i pripremi da nauči nešto manje poznato ili nepoznato.
Moje dugogodišnje iskustvo vezano za OKC doprinelo je da upoznam i primenim nove strategije, ali i postanem zadovoljnija postignućima u učionici, od neposrednog rada na osnaživanju učenika kojima predajem, preko vrednovanih radova koji su zabeleženi u Zborncima, ali i nagradama poput 2.nagrade na Digitalnom času 2019/20. i 1.nagrade na ZUOV-om konkursu Saznali na seminaru, primenili u praksi za 2020.g.
Prilikom pohađanja OKC seminara, dobila sam stručna, trajna i kvalitetna znanja, veliku podršku, razumevanje, fleksibilan raspored učenja i izrade zadataka. Jednostavno, OKC mora da se proba.
OKC je baš ono što njegovo ime govori, centar kreativnih ideja u obrazovanju koji čini da svaki njihov korisnik bude korak bliže idealnom nastavniku.
OKC je organizacija koja prepoznaje nedostatke savremenog obrazovanja i pruža kvalitetno usavršavanje nastavnika, pohvaljuje i nagrađuje svaki uspeh i na taj način uspešno motiviše nastavnika da se konstantno usavršava.
Ovo su stavovi prvih među najboljima, a kakvo je vaše mišljenje o ovim pitanjima, slobodno pišite u komentarima.