Pokušala sam da naučim učenike kako da napišu svoje ime na ćirilici. Posmatrala sam i bila deo Home coming parade koja se održava u svim obrazovnim institucijama na početku školske godine. Morala sam sa vama da podelim delić te atmosfere. Posetila sam i mlađe razrede gde mi je najinteresantniji bio okrugli sto za rad sa grupom dece.
U prošlom tekstu pisala sam vam o Organizaciji rada škole u SAD. Iznenađuje to kada nema galame na hodnicima, ne postoje odeljenja i kada učenik bira šta želi učiti. Ukoliko ste propustili taj deo moje priče evo linka – Organizacija rada škole u SAD
Posle prvih nekoliko dana postepeno smo se prilagodili ustaljenom ritmu aktivnosti. Odlazak u školu je uvek bio po nečemu drugačiji. U dogovoru sa koleginicom – domaćinom Lisom Kristofer održala sam časove o Srbiji u četiri grupe/odeljenja. Za mene je to bilo neobično iskustvo – držati čas na engleskom jeziku.
Pored osnovnih pojmova koje sam im predstavila kroz zanimljiv upitnik, pokušala sam da ih naučim da napišu svoje ime ćirilicom i da pročitaju nekoliko reči napisanih ćiriličnim pismom.
Ta vežba ih je veoma zainteresovala, a nekolicini je pošlo za rukom da u potpunosti urade sve predviđene zadatke bez moje pomoći. Posle časova su tražili da im pomognem da napišu prezime, imena drugova. Najviše ih je zbunjivalo čitanje slova J.
Ostatak vremena u školi sam iskoristila da posetim što više različitih časova.
Na času kuvanja (osnovni nivo) – učenici imaju veliku prostoriju sa pet kuhinjskih blokova. Podeljeni su u grupe po četvoro, gde se za svaki čas smenjuju u ulogama – šefa, kuvara, pomoćnika kuvara i perača sudova (nemaju mašinu za pranje sudova). Naravno, imaju sav potreban materijal za rad: od namirnica potrebnih za spremanje jela, do salveta, stiropornih posuda i konačno, mašine za pranje krpa.
Deca su sasvim uvežbana, vidi se da znaju šta treba da rade tokom časa, a pritom su uživala u zajedničkom radu i pravljenju jela. Pripremali su piletinu u paradajz sosu sa špagetima. Imala sam priliku da probam mafine od bundeve, koji je pripremala prethodna grupa. Bili su vrlo ukusni.
Pored toga, posetila sam časove liderstva/govorništva, meteorologije, medijske pismenosti, novinarstva, američke istorije, psihologije, nemačkog, španskog jezika kao i vežbi trubačkog orkestra koji se pripremao za paradu Home coming koja se održava u svim obrazovnim insititucijama na početku školske godine.
Mi smo posmatrali ovu paradu, a bili deo Home coming parade Kent State univerziteta. To je zaista nezaboravno iskustvo. Pored ovog imaju i druge orkestre (klarineta, bubnjeva itd.).
Čas španskog jezika (početni nivo), bio je veoma dinamičan. U prvom delu se vodio razgovor uz pomoć karte sveta, gde se sve govori španski jezik. Zatim su slušali pesmu sa YouTube-a koja govori o svim tim državama, a na kraju su dobili radni list sa rečima te pesme gde je uz ponovno slušanje trebalo da upišu reči koje nedostaju.
Primetila sam da su nastavnici neposredniji u radu sa učenicima nego kod nas. Takođe, i sama garderoba je veoma ležerna i kod učenika (u modi su papuče – krokodilke), a i kod nastavnika.
Imala sam priliku da posetim i osnovnu školu učenika od 1. do 4. razreda. Za razliku od starijih učenika, mlađe generacije rade u odeljenjima, a ne grupama i posetila sam časove matematike, engleskog jezika i istorije (društvo). Aktivnosti su se smenjivale u svim odeljenjima, a rad bio veoma dinamičan. Deca su vrlo aktivna i rado učestvuju u svim zadacima. Predmeti i aktivnosti se smenjuju bez zvona.
Učenici mlađeg uzrasta imaju jednog učitelja i predmete koji veoma liče na naše u mlađim razredima osnovne škole.
Veoma mi se dopalo što je u svakoj učionici bilo više različitih kutaka u kojima su učenici mogli da se okupe u grupnom ili samostalnom radu. Svaka učionica je imala sve potrebne tehničke uređaje, ali i mnoštvo knjiga, časopisa, flomastera, raznih olovaka, papira, stikera, polica sa fasciklama itd. Dopao mi se sto nastavnika oko kojeg je moglo da sedi 4-5 učenika.
Na času matematike na primer, učenici 3.razreda su u prvom delu časa na tabli pratili kratko objašnjenje učiteljice (učili su sabiranje i oduzimanje do 100), a zatim su radili igru u paru. Svaki par je dobio list papira i kockicu na koju su bili nalepljeni veći brojevi (na primer 15, 20, 35 itd.).
Učenici su naizmenično bacali kockicu i upisivali na svoj papir dobijene brojeve. Svaki novi broj su sabirali sa prethodnim. Pobednik je bio onaj koji je prvi stigao do 100. U daljem radu, učenici su nastavili sa vežbanjem uz pomoć interaktivnog softvera na školskom sajtu sa mnogobrojnim vežbama.
Za to vreme učiteljica je pozivala k sebi po 4-5 učenika i ispred svakog od njih se nalazila mreža brojeva do sto. Ona im je zadavala da prstom pokažu određeni broj, da saberu ili oduzmu od tog broja 10. One koji su to brzo radili vraćala je na svoje mesto, dajući im ocenu, a sa onima koji su bili sporiji je nastavljala da vežba i pozivala nove učenike.
Na ovaj način je celo odeljenje praktično bilo provereno kako je usvojilo sabiranje i oduzimanje do 100.
Na času engleskog jezika su takođe u grupi oko učiteljice analizirali tekst iz romana koji je trebalo za domaći da pročitaju. Ostali učenici su radili na radnim listovima, ili vežbali na chromebook-u.
Takođe, dva učenika koja nisu mogla da prate gradivo imali su poseban sto i zadatke na kojima su radili tokom časa.
U svakom slučaju moj utisak je bio da u školi vlada prijatna, razdragana i radna atmosfera. Vreme koje smo koleginica Ilkaj Banu iz Turske i ja provele u ovoj školi brzo nam je prošlo i bile smo zahvalne na prilici da je posetimo.
U sledećem tekstu upoznaću vas sa Faith, učenicom sa kojom sam provela dan. Zadatak je bio da se stavimo u ulogu učenika. Škola ima osobu za zamene, kojoj je to stalno mesto. Obaveze prema državi nastavnici sami plaćaju. Dopala mi se ležerna atmosfera u kojoj ne vladaju neki formalni odnosi, koji su kod nas prisutni u velikoj meri. Nastavnici ne opominju učenike koji ne rade zadatke.
Tekst je napisala Vera Isailović, autor seminara Domaći zadatak u funkciji povećanja učeničkih postignuća