Aleksandra Solujić

Koje pitanje sebi najčešće postavljate kada ulazite u rad sa grupom odraslih?

„Šta je ono što ovim ljudima zaista treba u ovom trenutku?“

Slušanje i procena potreba su polazna tačka svakog efikasnog procesa podrške. Ne počinjem sa rešenjima – počinjem sa razumevanjem.

Da li je moguće naučiti da bolje slušamo sebe i druge – i kako to izgleda u praksi?

Apsolutno. Slušanje nije pasivno – to je aktivna veština. U praksi, to znači prisustvo, bez prekidanja, bez unapred pripremljenih odgovora. Vremenom, učimo da čujemo ne samo reči, već i ono što stoji iza njih.

Koji momenat u edukaciji vas najviše raduje?

Onaj trenutak kada neko iz publike kaže: „Ovo mi je baš trebalo.“ To je potvrda da je proces edukacije uspeo – jer je dotakao život, ne samo razum.

Koje zablude o psihološkoj podršci u školama vas najčešće susreću?

Da je ona samo za „probleme“ ili „krize“. U stvarnosti, psihološka podrška treba da bude preventivna, stalna i usmerena na jačanje – ne samo na „gašenje požara“.

Šta je prvi korak ka efikasnijoj komunikaciji u školskom okruženju?

Razumevanje uloga – nastavnik nije samo predavač, već i model komunikacije. Prvi korak je slušati s namerom da razumemo, a ne da odmah reagujemo ili rešavamo.

Šta vas je lično najviše promenilo u radu sa različitim grupama?

Susret sa različitim pričama. Kada radite sa toliko ljudi – svaka priča postane ogledalo. Postajete svesniji sebe, ali i fleksibilniji u prihvatanju različitosti.

Ako bismo emocionalnu kompetenciju zamislili kao „alatku“, kako bismo je koristili u učionici?

Kao kompas – koji nam pomaže da prepoznamo šta se dešava unutar nas i kod učenika, i da umesto reakcija „na automatskom pilotu“, biramo odgovore koji grade poverenje, a ne ga ruše.

Koji je najveći izazov u podučavanju komunikacijskih veština?

Ljudi često misle da već „znaju kako da komuniciraju“. Ali kada uđemo u teme kao što su asertivnost, granice, empatija – shvatimo da je komunikacija veština koja se uči ceo život.

Kako održavate sopstvenu profesionalnu ravnotežu i autentičnost?

Tako što se redovno „povlačim“ u tišinu. To može biti šetnja, čitanje, terapija ili samo nekoliko minuta bez buke. U tišini se povezujem sa sobom i proveravam – da li radim ono što verujem, ili samo ono što se očekuje.

Šta biste poručili nastavnicima koji žele da razvijaju svoje psihosocijalne veštine, ali ne znaju odakle da počnu?

Počnite od malih koraka – jedna svesna reakcija dnevno je dovoljna. I ne zaboravite: razvoj nije „još jedan zadatak“, već put ka tome da se osećate bolje u sopstvenoj profesiji i u svakodnevnim odnosima.