Obrazovno kreativni centar

Planiranje unazad za sledeću školsku godinu

Za koju nedelju ulazimo u topli avgust što za mnoge zaposlene u obrazovnom sistemu znači da se polako ali sigurno okrećemo ka planovima i obavezama za narednu školsku godinu. I pre globalne pandemije ovaj mesec je bio bitan u profesijama svih onih koji rade u obrazovnim ustanovama, pošto se nastavni planovi upravo spremaju u najtoplijem mesecu u godini (prosvetari i teniseri najviše treniraju preko leta 🙂 ).

Zbog pandemije kovida-19 ceo svet je u istom haosu, tako da smo svi suočeni sa manje ili više neizvesnim scenarijima nastave i potrebno je da budemo spremni za svaki alternativni vid nastave u sledećoj  godini. To sve ovaj letnji raspust čini verovatno najkraćim odmorom koji ćemo ikada imati. Da bismo izašli na kraj (trijumfalno) i ovog puta, pored pedagoških veština i onlajn alata biće nam potrebno puno pozitivne energije i što bolje planiranje. Jedna od naučno proverenih metoda koja se pokazala efikasnom u rešavanju kompleksnih situacija je takozvana metoda planiranja unazad. U njoj je prvi korak vašeg planiranja zapravo poslednja aktivnost koju želite realizovati. Planiranje uspešne školske 2020/2021. godine počinje rečenicom „Isključila sam svoj računar i završila sam sa svim obavezama, danas je 27. jun. 2021. godine.“

Najmanja zaključna ocena mi je trojka

Plan počinje tako što zamislim razgovor sa kolegama tog 27. juna 2021. godine u kafiću pored škole. Završili smo obaveze, čeka se podela knjižica i sa kolegama diskustujem o tome koliko smo uspešno završili ovu nastavnu godinu. Najidealniji slučaj bi bio: „Ove školske godine sam imala baš dobre učenike, najmanja ocena koju sam zaključila je trojka, i to samo nekoliko. Sve ostalo su četvroke i petice. I to su realno visoke ocene, učenici su baš dobro naučili gradivo iz mog predmeta. Analizirala sam zašto je to tako i pored mnogih faktora najznačajniji je taj što sam baš dobro radila ove školske godine. Potrudila sam se sa predavanjima, uspela da ih motivišem da uče, spustila se na njhov način razmišljanja, koristila mnogo tehnologije u nastavi i akcenat prebacila na njihovo angažovanje više nego na moje. „

Da bih sve ovo uspela, morala sam puno da radim. Mnogo više nego inače. Jasna je razlika u znanjima učenika kada sam ja u centru pažnje i kada su oni nosioci aktivnosti. Moj glavni adut su bile video lekcije koje sam učenicima slala i iz kojih su oni učili kući. 

Planiranje izrade video lekcija

Nije lako napraviti video predavanje. Toga sam i te kako postala svesna početkom pandemije. Snaga predavača je mnogo veća u učionici, video lekcije, čini mi se, poprilično limitiraju naše umeće. Sa druge strane, obrada video materijala nikada nije bila „moja šoljica čaja“. Na svu sreću, interent je pun raznih uputstva i ne toliko komplikovanih programa za obradu videa. Pošto je obrada videa bila „najveća žaba“ u mom radu, potrudila sam se da taj problem što pre rešim. Kako se sada isplate seminari i kursevi koje sam pohađala preko leta! Da potpuno ovladam ovim novim veštinama bilo mi je potrebno mesec dana, ali su rezultati i te kako vidljivi. Sva predavanja su na mom youtube kanalu, napravila sam i kraće verzije predavanja od po nekoliko minuta, pošto oni više drže pažnju (preporuku sam saznala na internetu).

Da bih napravila toliko onlajn materijala, bila mi je potrebna dobra organizacija rada

Avgust mesec je za mnoge stvari bio ključan. I kolege sa istih predmeta su bile u identičnoj situaciji kao i ja. Da nasnimimo 40-tak predavanja i da ona podrazumevaju sve komponente koje treba da ima jedan uspešan čas u učionici je zapravo baš „korak od devet milja“. Zahteva puno vremena, a u narednoj godini može da nas očekuje puno vanrednih (dodatnih) obaveza. Poprilično frustrirajuće, a da pri tom niko još nije dovoljno oporavljen od prošle školske godine. Osećamo se malo zarobljeni sa svim informacijama, scenarijima za snimanje i galopirajućim procedurama. Međutim, najjednostavnija rešenja po pravilu su najbolja rešenja – kolege i ja  pisali smo zajedno senarija po kojima smo nasnimili predavanja i podelili smo posao na tri dela. Umesto 40, svako je uradio po 13 video predavanja, obrađena je svaka lekcija koja bi bila regularno u planu i programu.

Sve je moguće u onlajn nastavi, ali kako ocenjivanje?

Prošle školske godine činilo se da smo uspeli da nadoknadimo najveći deo odsustva iz učionica, ali onlajn ocenjivanje je bilo prava noćna mora. Kako možemo uopšte biti sigurni da naši đaci ne prepisuju sve vreme dok rade neki test, da li neko drugi radi domaće zadatke za njih?

Nekako smo pregurali poslednje tromesečje i kraj godine, ali šta ako budemo morali da radimo celu školsku godinu u ovom kombinovanom modelu? Sve su ovo podaci sa kojima je upoznat svako čiji je rad usmeren na obrazovanje. Međutim, ideje se uvek nekako pronađu kada se krećemo ka rešenjima. Pronašla sam programe koje su prilagođeni praćenju vremena rada u google učionici, a na raspolaganju su nam uvek i ispitivanja jedan na jedan preko internet platformi. Sve je lakše kada postoje kvalitetna onlajn predavanja.

Organizacija radnog prostora

Rad od kuće iziskuje i transformaciju životnog prostora u radnu sredinu. Znači, potrebna mi je fotelja, radni sto, ne bi bilo loše i da se napravi i neka manja tabla. Kada stavim sve to na papir, ne bi mi bila dovoljna ni cela plata za ove osnovne stvari.

Ponovo večita parola „snađi se“ dobija svoj puni sjaj. Dobro, ako nađem parče HPL ploče kod nekih majstora, mogu da improvizujem tablu, radni sto ću premestiti do prozora, ostalo je samo da nađem fotelju, valjda će biti nekih sniženja i kupovina na rate. Youtube ima puno klipova kako da se mali prostori što bolje preurede u kreativne radne prostore. I dalje je sve izvodljivo. Pomažu i kreativne ideje na ovu temu.

Za novu školsku godinu moram pripremiti dobar računar

U redu. Čak i da se sve desi kao što planiram, moj stari laptop je jedva izdržao prehodno tromesečje onlajn nastave. Kupovina novog je, što bi rekle kolege nastavnici maternjeg jezika, misaona imenica. Ukoliko dođe ponovo do onlajn nastave biću ponovo tehnički limitirana. Na kraju krajeva, moj rad je predviđen za učionicu, ne za kućne uslove. Memorije telefona i hard diska i dalje su popunjene od radova, fotografija i elektronske pošte. Dobro, doduše, mogu da koristim google disk, to je dodatna besplatna memorija, ali čak i da imam eksterni hard disk, računar mi i dalje radi sporo. Koje je rešenje za ovu situaciju?

Kako kažu google članci, ne moram da kupujem novi računar mogu da osvežim stari. Da proverim može li na mom laptopu da se nadogradi RAM memorija. Ukoliko može, to će ubrzati rad. Još kada bih mogla da nadogradim prostornu memoriju… I to je moguće – za vanredne situacije mogu da iskoristim stare hard diskove sa računara i uz malo tehničkih varijacija mogu da mi posluže.

Ko će još da potroši leto da bi se dodatno edukovao u slučaju novog talasa kovida?

Epidemija kovida je zaista postavila nova pravila na celoj planeti. Odjednom su se oblasti i obaveze u našem radu vidno proširile. Apsolutno preko noći. Sistem obrazovanja skoro nigde nije savršen (dobro, možda jeste u Finskoj), ali nekako smo uspevali da izađemo na kraj sa svim problemima. Sada na sve stare boljke dolazi i mogućnost da treba da se pripremimo na više mogućih scenarija. Odakle pronaći vremena i energije da se nauči kako napraviti blog, kako napraviti video predavanja, kako celu učionicu prebaciti na veb?

No, kako kaže stara narodna, „čovek se uči dok je živ“, a shodno tome, prosvetnim radnicima bi i najlakše trebalo da padne proces usvajanja novih znanja. Hajde da i poverujem u to da je učenje uz pomoć veb-alata učenje kroz igranje. Na kraju krajeva, pored moje zgrade nedavno se pojavio grafit „Šta mi teško?’“, to je valjda neka nova fora među učenicima, stoga nek bude.

2020. godina za zaborav

Teško da sam ikada mislila da će doći godine koje će nam biti teže od onih najcrnjih devedesetih na ovim prostorima. Međutim, ono što je tada bio haos i kolektivna neverica na Balkanu čini mi se da je postalo globalani fenomen i da sada cela planeta i dalje nije sigurna kako će se izvući iz ćorsokaka epidemije. Čitam kako je u opticaju nekoliko scenarija za nastavu od septembra, sve izvesniji su kombinovani metodi onlajn i nastave u učionici.

Sve me to kao prosvetnog radnika sa iskustvom od preko 20 godina ni malo ne raduje. Ponovo sav taj haos informacija, predloga, uredbi. Ne mogu ni da se odmorim tokom raspusta. Čitam članke i komentare da je napor ulaganja u onlajn nastavu uzaludan i da ćemo ponovo voditi jednu unapred izgubljenu bitku. Mogla bih probleme obrazovnog sistema da nabrajam dugo i temeljno, još na sve to ponovna onlajn nastava. Kažu kolege po raznim grupama na društvenim mrežama da se tajna uspeha najviše krije u dobrom planiranju. Ali, kako planirati na Balkanu, kada svi živimo po nekom polustihijskom programu? I cela ova pandemija je kompleksan problem koji u mnogome prevazilazi mogućnosti jednog nastavnika.

Kako da planiram uopšte? Da planiram unazad?  Da mi je prvi korak zapravo cilj do kog treba da dođem? Hmm … Pa, što da ne. Znači, da zamislim da je iza nas uspešno sprovedena nastava uprkos mogućoj pandemiji kovida ili nekog drugog virusa. I da sebi objasnim korak po korak kako sam stigla do cilja i koje sam sve probleme rešila usput.

U redu, znači, počinjemo od kraja.