Koliko smo samo razočarani prilikom razgovora sa učenicima i kada im „kleštima“ izvlačimo reči iz usta. Koliko nas deprimira kada učenik ne može da poveže dve osnovne činjenice već samo ponavlja neke rečenice koje je načuo na času. Kakav sud donosimo o učenicima koji žele samo površno da prođu kroz lekciju i dobiju neku dvojku?
Sa fakulteta, ali i iz škole, sećamo se nastavnika i profesora koji su bili pravični, a mi smo tada mislili da su strogi. Bili su profesionalci, eksperti i tražili su da i mi razmišljamo, analiziramo, radimo, učimo.
Danas smatramo da je obrazovni sistem degradiran i smatramo da učenici uopšte ne pristupaju učenju, razvoju i napredovanju sa elanom i željom, već to rade bezvoljno samo da dobiju neku prelaznu ocenu.
Učenici obožavaju časove kod onih nastavnika koji ne traže mnogo, uživaju u opuštenoj atmosferi znajući da tu neće biti problema. Uglavnom dobiju dobre ocene, a od tog gradiva ne znaju ništa.
Danas govorimo da je to jedan od najvećih problema obrazovanja i da zbog toga imamo veoma neobrazovane generacije đaka. A da probamo da sagledamo stvari iz drugog ugla, da probamo da mi budemo sa druge strane katedre? Zamislite da ste sada vi učenici i da treba da učite, slušate ili radite nešto zarad svog napretka.
Koliko smo spremni na to?
Mi iz OKC-a direktno vidimo ovo stanje. Naši onlajn seminari se razlikuju od ostalih seminara baš po tome što je neophodan aktivan rad na njima. Sadržajno su bogati materijalima, a često je neophodno rešavati kvizove i vežbe da bi se stiglo do kraja nastavnih materijala.
Postoje zadaci, koji su jednostavni ako pročitate ili odgledate sadržaje, a “teški“ ako preskočite sadržaje i hoćete da dobijete poene lako! Većina kolega na seminarima to poštuje i ceni. Prate sadržaje, aktivno rade i uspešno realizuju program.
Ali, ima i onih koji smatraju da je takav način rada bespotreban, da su oni završili fakultete i da nema potrebe za tolikom “mukom“. Mnogo je bolje i jednostavnije odsedeti u učionici, odslušati predavanja i dobiti sertifikat. Ili, još bolje, uključiti vebinar i uz spremanje ručka dobiti i sertifikat.
Možda ćete reći da rad učenika u školi i rad učesnika na seminaru nije isti način i smisao rada. Da je jedno formalno obrazovanje, a drugo je neformalno obrazovanje. Da je učenicima gradivo bitno i neophodno, a da mi na seminarima samo dopunjujemo naše znanje.
Da li je baš tako?
Previše je novina u našem radu i profesiji, pogotovo u radu sa učenicima, njihovim novim navikama i načinom života, sa roditeljima, ali i kolegama. Promene su velike i u digitalizaciji nastave i inovacijama u struci. Pa ako mi, učesnici seminara, tako pristupamo našem razvoju, logično je da će se i učenici tako ponašati u učionici i redovnoj nastavi.
I kao što nastavnici koji učenicima mnogo pružaju, ali mnogo i traže budu okarakterisani kao teški nastavnici, tako i organizatori seminara koji vode računa o kvalitetu i načinu rada budu okarakterisani kao teški.
Ali kao što ti “teški“ nastavnici osvajaju nagrade sa svojim učenicima, tako su i seminari tih “ teških“ organizatora oni koji osvajaju nagrade. Kako ove zvanične, tako i one koje se nigde ne beleže, već samo u komentarima učesnika.
Od silnih problema koji su u našem obrazovnom sistemu, možemo reći da stručno usavršavanje nije na vrhu liste prioriteta. Ali, to je ono što mi možemo lako da promenimo. To je na nama.
Možda ne možemo da utičemo na povećanje plata, na bolji internet u školi, bolju opremu i udžbenike, pravičnost prilikom zapošljanjavanja i na politiku upisa … ali ono što možemo je da ispratimo razvoj naše struke i profesionalno napredujemo. Ako mi tu zabušavamo … šta da očekujemo od naših učenika?