Kako nastaju neutemeljeni mitovi u obrazovanju?

Ni jedna velika civilizacijska tema nije imuna na stvaranje složenog omotača neproverenih, izmišljenih i iracionalnih tvrdnji (mitova i urbanih legendi). Sistemi obrazovanja, kao ogromna društvena tekovina, nisu izuzeti iz ovakvog procesa.

Svaka promena i rad na polju edukacije sa sobom nosi veo „iskrivljenih“ stavova i tvrdnji iz raznih miljea pojedinaca i grupa. Tako mitovi i manje ili više urbane legende u obrazovanju nastaju kao pokušaj razumevanja kompleksnog procesa školovanja kroz instant i neretko banalizovane slučajeve. Ti slučajevi često (na žalost) poprime epitete istinitosti.

Pored mnogih klizavih terena koji prate svakodnevicu prosvetnih radnika dobijamo i „istinite tvrdnje“ o tome da:

svi nastavnci samo odrađuju svoje časove,
obrazovanje nikada neće dostići status koji je imalo nekada,
se u školi uči samo gradivo koje je odavno prevaziđeno i
sve to rade ljudi koji imaju najduži odmor i najkraće radno vreme.

Lista mitova i urbanih legendi u obrazovanju je poprilično duga i konstantno raste. Zato je potrebno da uvrežene predrasude o nastavnom procesu i radu u prosveti što više razotkrijemo, kako bi sam proces školovanja bio svima što jasniji, a samim tim i bolji.

Zašto je rešavanje mitova u obrazovanju važno?

Ova tema je bitna iz nekoliko aspekata. Pre svega, nastavnički trougao koji čine učenik, nastavnik i roditelj sve više liči na četvorougao pošto se godinama unazad stvara nova tačka pod imenom javnost. Rad u sistemu obrazovanja u potpunosti podleže javnom poslu, u smislu da će na naš rad svako da ima stav (često negativan).

Drugi aspekt koji mitomanija u obrazovanju može da donese je skraćeni prostor kritičkog razmišljanja. Odnosno kako da se izborimo sa drugim društvenim problemima kada ne možemo da razotkrijemo predrasude o svojim profesijima.

I na kraju, ukoliko ostavimo status quo po ovom pitanju činimo protivuslugu budućim generacijama koje će zakoračiti na pozorinicu edukacije.

U ovom tekstu predstavili smo neke od najčešćih mitova sa kojima se mi susrećemo, koji nas nerviraju, ili pak samo nasmeju u komunikaciji koja kreće rečenicom „Lako je tebi, ti radiš u prosveti …“

Ranije je sve bilo bolje

Svaka generacija za narednu misli da je manje sposobna, manje produktivna i na kraju manje pametna. To je prosto globalna stvar. Pored toga što ovakav stav teško može biti racionalno dokazan, može naneti mnogo nepotrebnih rasprava, naročito kada je prisutna večita dilema „Da li je obrazovanje ranije bilo bolje?“.

Mit o zlatnom dobu obrazovanja svoj kalem ima u legendi o zlatnom dobu nauke, koje se desilo negde između 18. i 20. veka. U industrijskom dobu brojni naučni sajmovi su počinjali upravo sa tezom da je sve što se nauke tiče dostignuto što, priznaćemo, nije imalo osnova u svakoj narednoj deceniji.

Kakve ovo ima veze sa obrazovanjem?

Melanholija za prošlim vremenima je polje u koje svako može da se izgubi i da odluta u ona „zlatna“ vremena kada su profesori, učitelji i vaspitači uživali skoro herojski status u društvu.

Tada se znao red, sve je imalo svoju romatičarsku notu i sve je bilo bolje nego sada. Istini za volju, obrazovanje je i tada predstavljalo jedan veliki društveni i lični izazov. I nemoguće je utvrditi da li je bilo bolje ili lošije od obrazovanja danas, možemo jedino da tvrdimo da je bilo drugačije. Isto tako kao što će školstvo za 50 godina biti drugačije od ovog današnjeg.

Kako razrešiti ovaj mit?

Pre svega, izbeći glorifikovanje prošlih vremena po svaku cenu. Nema zlatnih epoha, ima samo epoha. Jedina stvar koja je u obrazovanju sigurna je plemenitost, a plemeniti poduhvati su u svakom razdoblju donosili iskušenje, tražili nove pristupe i lične angažmane.

Tehnologija je kriva za sve

Zašto su deca nezainteresovana za školske obaveze – pametni telefoni! Zašto prepisuju na testu – pametni telefoni! Zašto neće da uče – imaju sve na internetu… Ovako zaista možemo dugo, ali teško da ćemo igde stići.

Mitovi u obrazovanju znaju da se nadovežu jedan na drugi, što je slučaj sa tvrdnjama da je tehnologija donela mnogo toga lošeg u svet edukacija kao i da je u prošlim decenijama sve bilo bolje.

Kako objasniti ovaj mit?

Najlakše je krenuti od postulata da tehnologija nije ni dobra ni loša, već dobro ili loše može biti samo njeno korišćenje. I upravo je razvijanje etike jedan od krucijalnih momenata odgovornog školovanja. Stoga teško može da prođe teza i verovanje kako je samo internet kriv za povećanje gojaznosti kod dece, njihovu nezaiteresovanost za gradivo i setove drugačijih pravila.

Reč je o novim okolnostima i težnji ka novim rešenjima i prihvatanju tehnoloških inovacija kao saveznika u obrazovanju. Bilo koji drugi put vodi nas prečicom u drugi folder legendi obrazovanja pod nazivom „Svo gradivo u školama je prevaziđeno“.

Više domaćeg zadatka znači više znanja

U svetu obrazovanja postoje situacije oko kojih se konstantno „lome koplja“ u mnogim raspravama. Jedna od takvih večitih tema je „Da li su učenici preopterećeni gradivom“? Ni malo jednostavna stvar za raspraviti. Na ovu večitu temu za merenje nadovezuje se i mit da ako opteretimo učenike većim brojem obaveza, domaćih zadataka i informacija, oni će postići bolje rezultate, odnosno naučiće više gradiva.

Sa druge strane, pedagogija nam ukazuje na to da obimni nastavni programi ne postaju po automatizmu plodonosni u procesu učenja. U obrazovanju jednostavno ne važe pravila iz teretane gde će vam se mišići više razvijati ako podignete veći teret. Jednostavno mozak se trenira drugačije.

Mali i veliki predmeti

„Velike prirodne nauke“ i ostali manje bitni predmeti.

Ova predrasuda je sada već duboko ukorenjena, a svoje utemeljenje vodi iz oštre i ne baš precizne podele da su prirodne nauke (matematika, fizika, hemija…) u osnovi „teže“ i komplikovanije od spektra predmeta koji spadaju pod umetnost i humanističke nauke.

Ovakav pogled na svet obrazovanja može da bude frustrirajuć po više osnova.

Prvo, može da izazove lični osećaj inferiornosti kod nastavnika i učitelja koji nisu „prirodnjaci“, što na kraju može da smanji motivisanost i utiče na kvalitet rada na časovima.

Ovo dalje može da se odrazi na negativni razvoj ličnih talenata kod učenika. Tako da stav „ako želiš da postaneš umetnik potrebno je da budeš talentovan, a ako želiš da postaneš inženjer potrebno je da budeš štreber“, jednostavno ne stoji po mnogim osnovama.

Ni jedna profesija nije strogo podeljena po osnovi da je samo naučna ili samo umetnička. Pravilan razvoj interesovanja i talenata je od krucijalne važnosti i sve je izvesnije da sva moderna zanimanja sa sobom donose multidisciplinarni pristup veštinama i znanjima.

Kako najakše opovrgnuti ovaj mit?

Ukoliko ste talentovani dizajner, pored talenta za grafičke prikaze svojih ideja biće vam potrebno i znanje geometrije, odnosno proporcija, kako bi vaše kreacije ostvarile punu estetsku vrednost.

Ukoliko su vaša interesovanja usmerena prema sportu, teško da su veliki rezultati mogući bez znanja iz medicine, odnosno biologije.

Mit o malim i velikim predmetima podjednako može da bude štetan kako za nastavnike tako i za učenike.

Nastavnicima jednostavno nije stalo

Kada već pravimo listu pod nazivom „Mitovi u obrazovanju“ ne možemo da preskočimo onaj kako je ukupan sistem obrazovanja takav kakav je i da tu nema mesta za promene.

Mit da će vaša energija i žudnja za profesionalnom afirmacijom sigurno da splasne vremenom i da ćete se utopiti u neku dovoljnu srednju ocenu može da izazove mnogo problema na ličnom i kolektivnom planu.

Kako najlakše razbiti ovaj mit?

Jednostavno. Na spomen da je obrazovanje samo jedan od državnih poslova, slobodno predstavite sve svoje inovacije i uspehe koje ste imali u protekle tri godine. Ukratko objasnite kako izgleda jedna nedelja tokom onlajn ili kombinovane nastave i kako izgledaju vaše vanškolske aktivnosti. I to će biti sasvim dovoljno.

Najkraća radna nedelja i najduži odmori

Verovatno najprisutniji od svih mitova rada u školi. Prva stvar koja će verovatno celoj javnosti pasti na pamet kada se spomene prosveta je upravo to da radnici u prosveti rade najmanje preko nedelje i imaju zimski i letnji raspust! Kod ovog mita najbitnije je da se ne iznervirate odmah nakon što vam ga neko spomene. Pošto je ovo mišljenje tvrdo ukorenjeno u svom nenastavničkom svetu.

Kako razbiti ovaj mit?

Ponekad je bolje samo pokazati kako izgledaju godišnji, mesečni i nedeljni planovi nastave.

Možemo li pobediti mitove obrazovanja?

Naravno da možemo. I to radimo svakodnevno. U neformalnim razgovorima, u malim i velikim raspravama, na društvenim mrežama… Za početak odlično je da „klasifikujemo“ mitove, nađemo tačku zašto i kako su oni postali dominatna mišljenja u užoj i široj javnosti i posle nekoliko dobijenih malih pobeda stvari će se pokrenuti.

Za početak podelite sa nama u komentaru na društvenim mrežama koji mit o radu u prosveti vam zadaje najviše glavobolja i kako se „borite“ sa njim.

Da li vam je ovaj tekst bio koristan?

Označite zvezdicom koliko vam je tekst bio koristan?

Prosečna ocena 4.1 / 5. Do sada ocenilo: 103

Tekst nije ocenjen! Budite prvi koji će ga oceniti.