Napredovanje u struci

Ovo je najčešći slučaj napredovanja i ubedljivo najjednostavniji. Uostalom, to je i san svakog zaposlenog – da bude što bolji u svojoj struci i da napreduje. Međutim, u formalnom sistemu obrazovanja u dounuverzitetskom obrazovanju, ovaj način napredovanja je neprimetan. Kada kažemo neprimetan prvenstveno mislimo na to da ustanove kao poslodavci, zatim direktori,  često i kolege ne vide kada neko napreduje i razvija se. 

Iako zvanično postoji sistem napredovanja koji je definisan Pravilnikom o stručnom usavršavanju i napredovanju, ovaj sistem nikada nije zaživeo kako treba. Definisani su nivoi napredovanja, odnosno zvanja koje može da dobije zaposleni, ali osim dodatnih zvanja i obaveza zaposleni nisu dobili mnogo. Očekuje se da kroz platne razrede bude rešen i problem finansijske nadoknade.

Iako nema novca kao nagrade, nastavnici i stručni saradnici koji su stekli određena zvanja imaju češće mogućnost da učestvuju u obrazovnim projektima koje organizuje država (Ministarstvo prosvete, ZUOV, ZVKOV … ). Na tim projektima oni mogu da ostvare određene benefite koji mogu biti u formi novčanih nagrada ili oslobađanja od nastave. 

Međutim, većina onih koji napreduju u viša zvanja to radi zbog unutrašnje motivacije, da budu bolji i da mogu svojim učenicima pružiti kvalitetnije obrazovanje. 

Osim ovog navedenog, napredovanje u struci vam može doneti samopouzdanje i sigurnost u poslu. Često je to povezano sa kolektivom i pozicijom “tihog lidera” kolege koga većina poštuje, pita za savet, zatraži pomoć, ali sve to u tišini. 🙂

Napredovanje u struci je polazna osnova za dalje napredovanje, koje se može ogledati u dodatnim angažovanjima van standardnog posla. Ovim napredovanjem i naravno kvalitetnijim radom stičete veći ugled u društvu, profilišete se kao stručna osoba i lakše možete da ostvarite uspeh. 

Da biste napredovali u ovom pravcu potrebno je kvalitetno stručno usavršavanje. Na žalost, zahtev za formalnim napredovanjem u viša zvanja traži dokaze u vidu papirologije, a mnogo manje dokaz o kvalitetnim znanjima i veštinama. Iz tog razloga češće imamo pojavu jurnjave za papirima, nego jurnjave za potrebnim znanjem i veštinama. 

U ovom slučaju, seminari su osnova kvalitetnog stručnog usavršavanja i napredovanja. Pogotovo seminari koje sami birate, a ne bira ustanova umesto vas. Na taj način unapređujete svoje znanja iz konkretne struke, pogotovo ako ta znanja predstavljaju vaše kolege. Ma koliko smatramo da smo znanje stekli na fakultetu i da nas dalje mogu usavršavati samo univerzitetski profesori, ipak je nabolja obuka sa kolegama koji znaju šta nam treba i koji su uspeli da nađu načine da neke naše probleme reše. 

Osim stručnog usavršavanja u struci, neophodno je usavršavanje i u pedagoško-didaktičkim veštinama, kao i u organizacionim, odnosno komunikacionim veštinama. 

Seminari nisu jedini vid stručnog usavršavanja, pogotovo ne akreditovani seminari. Nastavnici koji napreduju u većini slučajeva pohađaju seminare koji nisu akreditovani, koji su im interesantni i znače im za rad. Ovih seminara je više, na žalost na našem govornom području manje nego na engleskom, ali oni koji idu u ovom pravcu nemaju problema sa jezikom. 

Pored seminara, važno je i pratiti blogove drugih kolega, kao i njihove objave na društvenim mrežama. Mada treba biti veoma pažljiv sa objavama na društvenim mrežama, jer je tamo previše “hvalisanja” a u praksi to baš i nije tako. Pronađite kolege za koje smatrate da imaju dovoljne kvalifikacije i pratite njihov rad. Nove ideje su uvek dobrodošle.

Ako odaberete ovaj put, nemojte se nervirati. Znamo da je veoma teško kada se trudite, mučite i niko to ne primećuje, a sa druge strane oni koji ništa ne rade, prolaze bolje od vas. Sigurni smo da se često zapitate da li ste vi naivni što sve umete da radite i time vas škola ili vrtić optereti dodatnim poslovima, a oni koji ništa ne znaju da rade nemaju nikakva zaduženja.

Na žalost to je izgleda put koji moramo da prođemo, ali morate znati da  se kvalitet, upornost i trud isplati. Situacija u kojoj se tada nađete je slična kao i kada svojim učenicima pričate da moraju da uče da bi znali, bili bolji ljudi i napravili uspeh u životu, a oni daju primere političara, kriminalaca, rijaliti zvezda, jutjubera … koji su napravili neke kvazi živote bez škole. 

Ono što kažete njima, kažite i sebi.