Većina ljudi smatra da je slušanje nešto što se samo po sebi podrazumeva. Da ih pitate da li znaju da slušaju verovatno bi iznenađeno odgovorili „Da, šta je to teško“. Ovaj odgovor bi dali zato što se sposobnost komunikacije obično vezuje za sposobnost govora. Nije moguće da zaista razgovaramo sa nekim ako ga samo čujemo, a ne slušamo. Čuti i slušati nije isto.
I dok većina nas može da čuje, malo je onih koji umeju da slušaju. Nedavno mi se desilo da na času agencijskog i hotelijerskog poslovanja, tokom obrade novog gradiva, usred interaktivne prezentacije, u trenutku kada se na slajdu pojavilo pitanje javlja se učenik koji je uglavnom nezainteresovan i neaktivan. Ushićeno i ljubazno mu se obraćam očekujući odgovor. Umesto odgovora dobijam pitanje: „Mogu li da pijem vodu?“
Učenik mi je svojim pitanjem jasno pokazao da me nije slušao. Čitava moja priprema časa, izrada prezentacije, interaktivnih vežbi u veb alatima je potpuno obesmišljena. Koliko puta vam se nešto ovako dogodilo?
Ne slušaju učenici, a mi nastavnici šta je sa nama? Početkom svake školske godine uhvatim sebe kako na onim prvim sednicama nastavničkog veća, kada nas direktori upoznaju sa planom rada škole i školskim programom, besciljno lutam pogledom po zbornici. Unapred znam da je dokument dosadan i isključujem se. U trenutku dozvolim predrasudama da kreiraju moje ponašanje i odvedu me u neslušanje.
Pitam se koliko sam informacija propustila zahvaljujući neslušanju i isključivanju? Koliko smo svi mi prilika propustili zato što nismo uložili trud, saslušali sagovornika i promislili o čemu nam ljudi govore?
Ljudi se utrkuju da iznesu svoje mišljenje, što nam ukazuje na to koliko smo svi željni da budemo saslušani i uvaženi. Razgovaramo tako što dok pričamo priču, druga strana nestrpljivo čeka da završimo kako bi ispričala svoju i rekla ono što joj je važno. Ovakva komunikacija nas vodi u zamku nesporazuma, neshvatanja, zabluda i predrasuda.
Osnovni razlozi zbog kojih ljudi nisu skloni aktivnom slušanju su što slušanje zahteva mentali napor, prilagođavanje i trud. Za dobru komunikaciju podjednako je važno znati dobro slušati i ćutati. Zašto je ćutanje važno?
- Daje nam vremena da sredimo misli.
- Pruža vreme sagovorniku da sabre svoje misli i emocije.
- Pruža mogućnost da se druga strana uključi u razgovor.
- Pruža mogućnost sagovorniku da razvija svoje ideje.
Veštine komunikacije se uče i vežbaju kroz život. Uspešna komunikacija podrazumeva razmenu energija između osoba koje komuniciraju, osetljivost na ljudsko ponašanje, empatiju, dijalog itd.
Jedna od najmoćnijih tehnika pregovaranja je aktivno slušanje. Ono nam omogućava da izbegnemo konflikte, da jasnije sagledamo problem, da sagovorniku pokažemo da nam je stalo, da ga uvažavamo i da zajednički gradimo odnos zasnovan na poštovanju. To je sposobnost da čujemo reči i njihovo značenje. Posebno mi nastavninici bi trebali stalno da unapređujemo tehnike slušanja. Čarobne rečenice koje možemo koristiti u komunikaciji u učionici, ali i van nje su:
- „Stalo mi je do vašeg mišljenja.“ – time ukazujemo učeniku da ga uvažavamo.
- „Pričajte mi o tome.“ – iskazujemo zainteresovanost za problem.
- „Mogu li da pomognem?“ – pokazujemo želju za uključivanjem.
- „To je zaista lepo.“ – ističemo pozitivan stav.
U nastavi tehnike aktivnog slušanja možemo koristiti uvek i na svakom času i implementirati u okvire skoro svake teme. Primena ovih jednostavna pravila može unaprediti našu komunikaciju sa učenicima i svim drugim osobama sa kojima svakodnevno dolazimo u kontakt:
Ukoliko želite da ovladate tehnikom aktivnog slušanja, prvo naučite da ćutite. Ne kaže naš narod bez razloga – ćutanje je zlato.
Tekst je napisala Nataša Jankuloski, autor seminara Digitalni marketing u ekonomiji, ugostiteljstvu i turizmu i Grupni rad i interdisciplinarnost