Dopada mi se ležerna atmosfera u kojoj ne vladaju neki formalni odnosi, koji su kod nas prisutni u velikoj meri. Dan sam provela sa Faith, učenicom i saznala dosta zanimljivih stvari o prosečnom danu jednog učenika. Odgovornost je na učeniku, a ne na nastavniku? Da li sam ja to dobro čula?
U prošlom tekstu pisala sam vam o časovima koje sam posetila, kao i o tome na koji način rade mlađi razredi. Kako izgleda i šta je Home coming parada? Učenici mlađih razreda imaju kutke u kojima mogu da uče u grupi ili samostalno. Ukoliko ste propustili taj deo moje priče evo linka – Poseta časovima
Poslednji dan u školi je osmišljen tako da časove posmatramo iz ugla učenika. Svako od nas je dobio po jednu učenicu, koju smo pratili tokom celog dana u svim njenim aktivnostima. Ja sam tako bila učitelj – pratilac Faith (u prevodu Vera), učenice 11.razreda (naš 3.razred srednje škole).
Njen raspored časova bio je:
Posle kratkog upoznavanja, krenule smo na njen prvi čas – umetnost za decu ometenu u razvoju. U velikoj prijatnoj prostoriji bilo je desetak učenika sa različitim oblicima ometenosti u razvoju. Svaki učenik ima pratioca, ali se oni ne uključuju u rad na času. Njima pomažu učenici koji su izabrali ovaj predmet. Aktivnosti su razne: slikanje, pravljenje kolaža, korišćenje različitih materijala za pravljenje zanimljivih kreacija u skladu sa njihovim sposobnostima.
U učionici imaju sve potrebne materijale za časove: bojice, flomastere, papire, boje, stikere, čak i peglu i fen (za sušenje radova). Na ovom času je svaki učenik dobio bundevu koju je trebalo ukrasiti za predstojeći praznik (Halloween).
Deca sa posebnim potrebama imaju svu moguću podršku u školi – od ličnih pratilaca, do ljudi koji su obučeni da rade sa njima i specijalno odeljenje. Sve prostorije u školi su im dostupne, jer su svuda prilazi prilagođeni i učenicima koji se nalaze u invalidskim kolicima. Ukoliko su u mogućnosti da prate nastavu, ohrabruju ih da se što više uključuju u redovni proces učenja.
Međutim, učenici sa posebnim potrebama mogu imati individualni obrazovni plan samo iz jednog predmeta. Ukoliko zaostaju sa učenjem iz više predmeta, onda ih upućuju u specijalno odeljenje gde sa njima rade obučene osobe. Takođe, ti učenici onda jedan deo dana provode u firmama koje imaju proizvodnju i cilj je da se deca vremenom uključe u rad prema svojim mogućnostima radeći jednostavne poslove. Obavezan čas za decu ometenu u razvoju je i čas fizičkog, gde rade adekvatne vežbe uz pomoć učenika kojima je to izborni predmet.
Drugi čas je bio čas algebre. Nasmejana nastavnica dočekala nas je sa šoljom kafe u ruci, a čas je počeo istog trenutka kada je zvonilo. Koristila je za rad pametnu tablu. Iako je bio u pitanju predmet koji sam davno imala u školi, mogla sam da pratim čas jer je nastavnica imala kratko uvodno predavanje sa jednostavnim primerom, koristeći male brojeve, gde je bilo važno razumeti suštinu i princip rada.
Posle prvih vežbanja koja je postavila na tabli, sledeće zadatke dala im je na radnom listu koji je postavila na Google učionici i koji su popunjavali preko Chromebook-a.
Treći čas je bio posvećen nauci, a Faith je izabrala forezniku. Na ovom času učenici su imali zadatak da upoređuju životinjsku i ljudsku dlaku. Svaki učenik je imao zadatak da nađe i slika dve dlake preko okulusa na mikroskopu, da sliku potom prenese na svoj radni list na Google učionici i da ih uporedi prema zadatim pitanjima.
Četvrti čas je u njenom rasporedu predviđen za samostalno učenje. Svaki učenik u to vreme mora da bude na određenom mestu, u kantini ili biblioteci. U kantini ima dosta mesta i na njih pazi nastavnik koji u to vreme ima obavezu da dežura dok učenici uče i vodi evidenciju prisutnih učenika.
To vreme smo nas dve iskoristile za razgovor. Faith mi je opisala svoju porodicu i radni dan. Otac joj je službenik, a majka, koja je radila u školi kao nastavnik na zameni (to je stalno mesto u školi) je tokom pandemije izgubila posao, pa trenutno radi kao kasirka u marketu. Faith takođe ima sestru koja studira. Pošto je studiranje veoma skupo, njena sestra je uzela kredit, kako bi pomogla roditeljima.
Faith svako jutro ustaje u 6.00. U školu ide kolima oko 7.00 sati. Priznaje da je to već kasno i da bi trebalo ranije da kreće da ne bi zakasnila. Do škole joj je potrebno oko 15 minuta vožnje, ali zbog gužve u jutarnjim satima, nekada može da traje i do pola sata. Posle škole u kojoj ostaje do 14.30, se vraća kući i posle kratkog odmora od sat vremena ide na posao u supermarketu gde radi na kasi.
Počela je da radi nekoliko meseci ranije i kaže da većina učenika u njenoj školi radi. Zarađeni novac čuva za buduće studiranje. Učenici nedeljno rade 12-13 sati, koje mogu da rasporede tokom nedelje onako kako to njima odgovara. Leti rade 20-25 sati nedeljno. Tog dana je radila od 16.00-19.45, a kada se vrati kući, večera i radi domaći zadatak. Pošto planira da studira, birala je napredni nivo obaveznih predmeta kako bi se bolje pripremila za buduće studije. Veoma je interesuje defektologija, kao buduće zanimanje.
Postoji više testova koji mogu da se rade. Najvažniji je SAT test (Scholastic Assessment Test), koji se polaže na kraju 12.razreda kako bi se verifikovalo znanje potrebno za studiranje. Ona planira da ga polaže više puta, jer se vrednuje najbolji rezultat. SAT test na kraju školovanja je besplatan, a ostali se plaćaju po 60$, jer nisu obavezni. Na testu se ocenjuje gramatika, razumevanje teksta, poznavanje organa vlasti i zakona u SAD i matematika.
Peti čas je bio veoma zanimljiv jer smo išle na čas keramike, gde se radilo sa glinom. U školi postoji odvojeni umetnički blok od tri otvorena prostora – učionica. U svakom prostoru su učenici imali priliku da se bave različitim vidovima umetnosti: fotografijom, modom i dizajnom, slikarstvom, ili vajanjem u glini.
Šesti čas koji je čas engleskog jezika je za Faith najteži, jer je nastavnica veoma zahtevna i traži da se mnogo čita i pišu eseji. Navela je da je svako prepisivanje strogo zabranjeno i da su im više puta naglasili da kopiranje tuđih radova na fakultetu znači automatsko izbacivanje sa univerziteta bez mogućnosti upisa na bilo koji drugi univerzitet. Nisam mogla da proverim njene reči, ali sam zaista imala priliku da vidim da na časovima nema prepisivanja i gledanja u tuđ rad.
Utisci i zapažanja
Stekla sam utisak da nastavnici imaju prilično obaveza, ne samo u školi nego i van nje. Pre svega tu je pregledanje domaćih zadataka na koje polažu dosta pažnje, ali i na pripremu časova, postavljanje materijala na Google učionicu itd. Nastavnici primaju bruto platu oko 70 000$ godišnje. To znači da obaveze prema državi sami plaćaju. Nisam imala informaciju kolika im je neto plata.
Stekla sam utisak da imaju solidan standard. Većina vozi jako dobre automobile mlađe generacije (između ostalog i Teslu). S obzirom na to da im je benzin vrlo jeftin (galon košta oko 3$, što je manje od 1$ za litar), nije čudno da svi nastavnici i veliki broj učenika dolazi u školu kolima. U državi Ohajo je sindikat veoma jak, tako da imaju prava koja nisu istovetna u drugim američkim državama.
Na primer, imaju pravo na 15 dana bolovanja. Ako ih ne iskoriste u toku godine, mogu ih “sakupiti“ i koristiti kao plaćeno odsustvo. To najviše koriste žene, kako bi produžile porodiljsko odsustvo. Redovno posećuju seminare, koji se održavaju radnim danima. U školi uvek imaju zamenu, pošto škole imaju osobu kojoj je to osnovno zaduženje.
U ovoj školi su svake srede skraćeni časovi, jer se prvi jutarnji sati koriste za razne sastanke (pored sednica i sastanaka aktiva, nekad je to samo dogovor među kolegama o budućim aktivnostima, projektima ili idejama za časove). Svaka škola ima poseban termin za redovne nedeljne sastanke. Imaju mogućnost napredovanja u skladu sa nivoom obrazovanja koje imaju. Tako da oni nastavnici koji se trude da dograde svoje kompetencije novim diplomama do doktorske, mogu da računaju i na veću platu.
Mnogo toga mi se dopalo u njihovim školama. Dopala mi se jedna ležerna atmosfera u kojoj ne vladaju neki formalni odnosi koji su kod nas u velikoj meri prisutni. Sa druge strane, svesna sam da su i oni želeli da prikažu svoje obrazovanje u afirmativnom svetlu. Naravno, prisutno je ogromno ulaganje u škole, ali to nije slučaj sa svim školama.
Naime, finansiranje škola u velikoj meri zavisi od standarda stanovnika koji žive u okruženju i visine poreza koji plaćaju. Stanovništvo mesta Stow pripada uglavnom srednjem sloju. U gradskim školama, gde ima više radnčke klase, situacija je sasvim drugačija. Bogatiji vole da žive van grada. Dopalo mi se što su deca imala razna zaduženja na času, mada, mnogi među njima nisu bili zainteresovani da te zadatke i rade.
Čudno mi je bilo što nastavnici ne opominju učenike koji ne rade zadatke, ali i ne ometaju čas. Jednog kolegu sam to i pitala. Odgovor je bio da su učenici odgovorni za svoje postupke i obrazovanje. Da je nastavnik tu da mu pruži svu moguću podršku i pomoć, ali da oni odlučuju šta i koliko će učiti. I prema tome snose odgovornost za dobijene ocene. To me je podsetilo na mnoge situacije u mojoj školi, gde vrlo često čujemo pitanje upućeno nama nastavnicima:
„Šta si ti uradio da učenik ne dobije slabu ocenu?“
Tamo je odgovornost na učeniku, a kod nas na nastavniku.
Iz Ohaja nosim lepe uspomene i divno neponovljivo iskustvo, koje bih poželela i drugim kolegama. Škole su bile samo jedan segment svega što smo prolazili kroz ovaj vrlo intezivni program. Teško da sve što sam videla i naučila može da stane u ovih nekoliko tekstova. Bilo bi lepo da imamo više prilika i mogućnosti da upoznamo različite obrazovne sisteme, pa da iz svega naučenog, ono što je nama prikladno, primenimo i kod nas. Nisam pobornik slepog kopiranja tuđih modela, ali neke ideje mogu biti od koristi u cilju unapređenja i našeg obrazovnog sistema.
Tekst je napisala Vera Isailović, autor seminara Domaći zadatak u funkciji povećanja učeničkih postignuća