Seminari - jurnjava za papirom ili želja nastavnika?
Koliko puta ste čuli i pročitali: „Pre 20-30 godina nije bilo seminara i sistem obrazovanja je bio mnogo bolji, deca su više znala i više radila“. Veoma paušalno i dosta subjektivno tumačenje, koje se uglavnom zasniva na traženju razloga za situaciju u našoj prosveti. Da li je baš tako i šta stručno usavršavanje znači za zaposlene u obrazovnom sistemu?
Pa, krenimo od početka. Odnosno, krenućemo od 1985. godine, jer danas u sistemu obrazovanja najstarije kolege su one koje imaju između 35 i 40 godina radnog staža. Ministar je pre neki dan izjavio da je prosečna starost nastavnika u Srbiji 51. godina, što znači da je prosečan nastavnik rođen 1970. godine, završio fakultet 1995. godine i počeo da radi u školi kada u Srbiji nije postojao internet. Da ne pričamo o mobilnim telefonima, laptopovima, pametnim tablama …
E, sada zamislite da se nakon fakulteta taj nastavnik nije usavršavao, odnosno da je smatrao da je sve naučio na fakultetu i to je to. Šta bi bilo danas? Ni danas nije sjajna situacija, a to vidimo u toku ove pandemije, veoma malo nastavnika je uspelo da organizuje svoj rad bez problema. Nažalost, većina zaposlenih se usavršava zbog Pravilnika o SU i zbog sertifikata, ali zamislite da nema ni tog sistema usavršavanja.
Stručno usavršavanje u drugim sektorima …
Danas su veoma podeljena mišljenja o stručnom usavršavanju. Nažalost, među nama ima onih koji smatraju da je fakultet dovoljan, da se oni usavršavaju na neki „svoj“ način i da nas niko drugi ne može nešto naučiti, da imamo iskustvo i znamo šta da radimo u svojim učionicama. Ovo je žalosno za jednu profesiju koja treba da bude vodeća u stručnom usavršavanju. Jer mi smo ti koji uče druge, mi smo ti koji uče one koji će živeti i raditi poslove nakon nas.
Ne postoji sektor koji se nije promenio za 20 godina. Evolucija utiče na sve poslove, tehnologija je u svim sektorima, ljudi su drugačiji i odnosi među njima su se promenili, sve struke su napredovale. Možda se 2+2 nije promenilo od kada je matematika izmišljena, ali način usvajanja znanja kod današnjih 15-togodišnjaka, nije isti kao kod 15-togodišnjaka u vreme Hipi pokreta.
Kao što su se u geografiji menjale granice, ili smo došli do novih saznanja u Egiptologiji, ustanovili da Pluton nije više planeta … tako su se pojavili novi pravci u pedagogiji, didaktici, metodici. Pojavom Bluma, Andersona, Kratvola … i njihovih teorija unapređuje se naš rad i mi to moramo ispratiti.
Danas je najproduktivnija IT industrija i u okviru nje gejming i video produkcija. Programiranje se podrazumeva. Zasluga za ovako velik i brz napredak u ovoj industruji je u stalnom stručnom usavršavanju radnika u toj oblasti. Jedan grafički dizajner mora da poznaje najnovije alate za rad, da prati razvoj dizajna, trendova u umetnosti. Jedan programer mora da uči nove programske jezike na nekoliko meseci, da prati razvoj mobilnih telefona da bi mogao da pravi aplikacije za različite veličine ekrana.
Istraživači i naučnici su više od 30 godina radili na mRNK vakcini, da bi tek 2005. godine dokazali njenu efikasnost i upotrebili je 2020. godine protiv trenutne pandemije Covid-19. Za svo ovo vreme oni su se usavršavali i učili, da bi jednog dana spasili čovečanstvo.
Čak i oni najbolji na svetu u svojim oblastima konstantno uče i napreduju. Novak Đoković je najbolji igrač tenisa na svetu, pa i dalje radi na usavršavanju svog servisa, reterna, a pogotovo voleja. Zna da se oblast kojom se bavi menja, zna da se prave drugačiji reketi, drugačije loptice, patike, da dolaze novi mladi protivnici. I ako on koji je dostigao zvezde u svojoj oblasti usavršava svoje veštine, onda moramo i mi, jer naša oblast nema granice.
Predlog za unapređenje sistema stručnog usavršavanja
Trenutni sistem stručnog usavršavanja nije idealan, ima određenih nedostataka, ali u suštini možemo reći da funkcioniše. Sistem po kome se akredituju seminari, pokušaj kontrole kvaliteta i delimično je uspešan, ali tu nedostaje još nekoliko elemenata. Prvi je kontrola, a drugi je praćanje implementacije znanja i veština u praksi.
Ovaj sistem može da bude odličan, samo da se nadogradi jednim elementom. A to je dodela sertifikata ili ispunjavanje nekog zakonskog uslova, tek nakon prikazanog napretka na poslu. Šta to znači?
To znači da onaj ko se stručno usavršava na bilo koji način, to što je naučio treba da prikaže u svom radu i dokaže svoj napredak. Stručno usavršavanje ne mora biti kroz akreditovane seminare. To može biti samo jedan način. Za većinu nastavnika u zvaničnom Katalogu SU nema odgovarajućih seminara, ali ima ih u nekim drugim neakreditovanim seminarima, u blogovima nastavnika, u knjigama, naučnim i stručnim časopisima ili u razgovoru u okviru stručnog društva.
Vaspitač, nastavnik, stručni saradnik, direktor … može sam da pronađe izvor informacija, odnosno novine iz oblasti koje želi i to naučeno da prikaže u svom radu. Danas postoji veliki broj seminara koji nisu akreditovani, veoma su kvalitetni (često kvalitetniji nego akreditovani) i jeftiniji od akreditovanih. Puno je domaćih i stranih platformi za onlajn seminare, kurseve, vebinare … na kojima se mogu pronaći saveti, primeri dobre prakse, iskustva drugih i nove informacije u struci.
Gore pomenuti IT sektor, odnosno zaposleni u njemu se stručno usavršavaju uglavnom preko blogova svojih kolega profesionalaca, zatim preko diskusionih foruma ili društvenih mreža. Sve ovo može unaprediti rad zaposlenih u obrazovanju i omogućiti im da unaprede svoj rad.
Međutim da bi sve to bilo „regularno“, potrebno je taj napredak prikazati u radu, na času kao nadogradnju, odnosno na način koji će učenicima pomoći da bolje i lakše savladaju gradivo i napreduju. Nakon toga (praćeni od strane određene komisije, kolega, mentora …) može se ispuniti zakonska regulativa, odnosno potvrditi da je zaposleni ispunio uslov za tekuću godinu ili tako nešto.
Zašto je ovo dobro za zaposlene?
Prvi i osnovni razlog je taj što je moguć izbor vrste stručnog usavršavaja i teme. Jednostavo, možete odabrati bilo koji onlajn seminar, vebinar, Ted govor, film koji vam se sviđa. To su većinom besplatni resursi, mada se oni kvalitetniji plaćaju. Ali, ta cena je uglavnom prihvatljiva.
Neophodno je da shvatimo da je stručno usavršavanje svuda oko nas, da su neakreditovani seminari isto kvalitetni kao oni sa odobrenim papirom, da je čitanje blogova, praćenje njuzletera, gledanje Jutjub kanala kolega takođe stručno usavršavanje. I da praćenjem tih obrazovnih resursa razvijamo unutrašnju motivaciju za usavršavanjem. A bez toga nema napredovanja.
OKC u svom portfoliju ima i akreditovane i neakreditivane seminare i razlika u broju učesnika je i do 10 puta u korist akreditovanih. A isti autori su pravili i jedne i druge, teme su aktuelne, logistika je ista i nema velike razlike.
Dobro je imati određenu potvrdu o pohađanom seminaru, ali da li ta potvrda mora da bude uvek u papirnom obliku sa pečatom ili ta potvrda mogu da budu ozarena lica učenika kada im predstavite neke nove sadržaje i metode i njihove zaslužene petice nakon toga?
2 thoughts on “Seminari – jurnjava za papirom ili želja nastavnika?”
Dobar dan, da li ce uskoro biti neki seminar za razredne staresine? Da ih upozna sa njihovim novim obavezama i pravnim aktima koja se na to odnose.
Poštovana koleginice,
Mi imamo seminar za odeljenjske starešine, ali ne znamo na koje „nove“ obaveze mislite? Seminar je aktuelan sa dosadašnjim propisima u radu odeljenjskih starešina.