Iznenadile su me stvari poput veoma diskretnog zvona, hodnici bez galame, poruke koje se nalaze svuda po školi i koje ohrabruju i motivišu. Učenici biraju šta će učiti od predmeta, imaju pauzu za učenje, ne postoje odeljenja.
U prošlom tekstu sam vam pisala o tome kako sam se prijavila i dospela u Ameriku, kakvo iznenađenje nas je sačekalo u hotelskoj sobi i šta smo radili dok su nam prošli prvih par dana u karantinu. Ako ste prepustili taj deo evo linka – Moj susret sa američkim obrazovanjem
Svakog utorka smo u ranim jutarnjim satima išli u škole organizovanim prevozom i tamo smo ostajali ceo radni dan. U srednju školu Stow-Monroe Falls je išlo nas šest koleginica iz Bugarske, Republike Češke, Estonije, Turske i Srbije.
Svako od nas je imao nastavnika – domaćina čije smo časove posmatrali, pored toga smo mogli da biramo i posećujemo časove drugih kolega i predmeta. Moja koleginica – domaćin bila je Lisa Kristofer, nastavnica Svetske istorije.
Sa nestrpljenjem smo iščekivale prvi dan u školi. Na prvi pogled škola me je impresionirala veličinom, sa velikim okolnim prostorom, igralištima i ogromnim parkingom na kojem bi im pozavideo svaki šoping centar. Školski ulaz je inače zaključan i mogli smo da uđemo samo uz odobrenje osobe na ulazu.
Dočekala nas je nastavnica Keli Lensi, koja nas je upoznala sa osnovnim informacijama i naravno, pokazala nam školu. Upoznali smo se sa direktorom, upravom škole, školskim policajcem i dobili raspored časova svih nastavnika.
Škola nas je impresionirala i opremljenošću. Svi kabineti imaju potrebne materijale i tehnološku podršku (pametne table, mikroskope, 3D štampače, kompjutere itd). Većina je lepo dizajnirana sa mnoštvo polica, panoa, lampi.
Svi učenici su za vreme korone i zatvaranja škola, dobili Chromebook na korišćenje, a koji koriste umesto svezaka, vežbanki, radnih listova. Na njima rade domaće zadatke koje dobijaju preko Google učionica. Za svaki predmet imaju po jednu Google učionicu.
Učenici i nastavnici imaju samo jedan raspored koji je isti svaki dan, celo polugodište. Časovi počinju u 7.30, a poslednji čas se završava u 14.30. U tom periodu učenici imaju 6 ili 7 časova, pauzu za učenje i pauzu za ručak.
Raspored zvonjenja mi je bio veoma čudan, jer nisu svi časovi iste dužine. Oni ih doduše i ne zovu časovi nego periodi i imaju ih 11. S obzirom da u školi ima oko 2000 učenika, dežurstvo nastavnika je svuda prisutno, naravno dežuraju svaki dan. Svaka pauza nastavnika je u stvari ujedno i neka obaveza: dežurstvo kod učenika koji uče ili na hodniku, u kantini, ili je to period razgovora sa učenicima, period za pripremanje nastavnih materijala i vođenje evidencije.
Inače, u američkim školama imaju 12 razreda. Pa je tako naša škola – domaćin organizovana u nekoliko zgrada (osnovna – mlađi razredi; 5. i 6. razred; 7. i 8.razred i srednja škola od 9-12.razreda).
U školi radi preko 100 nastavnika, a nastavnička kancelarija – zbornica je vrlo mala i uglavnom prazna. U njoj su samo oni nastavnici koji prema rasporedu imaju pauzu za ručak. Za vreme odmora između časova koji traje 4 minuta, nastavnici su u svojim kabinetima ili ispred njih. Zvono je, rekla bih diskretno, dok ga u osnovnoj školi, u mlađim razredima, uopšte nema.
Takođe, prvi utisak mi je bio da su učenici vrlo tihi, zadubljeni u svoje uređaje (iako imaju školski internet – društvene mreže su nedostupne). Nije bilo vrištanja, galame, urlanja na hodnicima, što me je u početku iznenadilo, a kasnije sam se navikla, pa kada sam se vratila u svoju školu osetila sam odjednom veliku promenu sa visinom decibela u njoj.
Učenici imaju četiri obavezna predmeta: engleski jezik, matematiku, nauke i istoriju. Za svaki od ovih predmeta mogu da biraju nivo težine koji žele da izučavaju. Učenici koji ne žele da nastave školovanje, po pravilu biraju predmete slabijeg inteziteta, dok oni koji planiraju da studiraju moraju da izaberu napredni nivo učenja, što je ujedno i svojevrsna priprema.
Napredni nivo je prilično zahtevan i zaista traži od njih veće angažovanje. Pored toga mogu da biraju i šta žele da uče. Na primer kada je matematika u pitanju, mogu da biraju da li će učiti algebru ili geometriju. Za nauke takođe imaju veliki izbor predmeta (biologija, hemija, astronomija, meteorologija, foreznika, fizika itd.). Učenici biraju koji će obavezni predmet i nivo da izučavaju. Pored toga mogu da biraju još dva ili tri predmeta, a izbor je ogroman. Na polugodištu mogu da promene izborni predmet.
Drugim rečima, učenici imaju uglavnom po šest časova. Nastavnici takođe na posao dolaze u 7.30, bez obzira da li imaju u to vreme čas ili ne. Naravno, to znači da svaki nastavnik ima svoj kabinet i da ga samo on koristi i uređuje prema svojim potrebama, jer škola radi samo u jednoj smeni. Izuzetak su nastavnici koji nemaju puno radno vreme, pa u tom slučaju dva nastavnika dele jedan kabinet.
Ne postoje odeljenja, nego se sva nastava organizuje u grupama i učenici praktično za svaki čas imaju drugu grupu. Takođe, nisu organizovani ni po uzrastu, tako da se u jednoj grupi mogu naći deca različitih godišta.
Odeljenja/grupe nisu ujednačena po broju. U nekim je bilo desetak učenika, a u nekim njih preko 25. Od vremena epidemije su smanjili limit za grupu na osam učenika.
Stekla sam utisak da je cela škola veoma dobro organizovana, materijalno dobro opskrbljena i da svi znaju šta treba da rade. Dopalo mi se što je na vratima svakog kabineta bilo ime nastavnika, kao i ime univerziteta koji je završio. Svuda po zidovima učionica i hodnika bile su poruke koje ohrabruju i motivišu.
Što se tiče ocena, da bi se prošao jedan predmet potrebno je da se savlada najmanje 60% gradiva. To drugim rečima znači da je zaista moguće ponavljati razred. Naravno, ukoliko nisu prošli neki predmet, učenici imaju svu moguću podršku nastavnika, kao i ponovna predavanja, koje je škola dužna da organizuje.
Ocene se daju za pisane vežbe, mada se rad na času i domaći zadaci veoma vrednuju. Usmeno odgovaranje praktično ne postoji u praksi. Pored ocena od A do F (A je najviša, a F najmanja ocena), najčešće imaju i drugi vid procene znanja – procentima. Za najbolju ocenu je potrebno savladati preko 90% zadatog gradiva.
Kroz prezentaciju obrazovnog sistema Ohaja i samog distrikta (okruga), saznala sam da svi učenici idu u školu najbližu mestu stanovanja i da je premeštanje u drugu školu vrlo teško i komplikovano. Svi testovi se rade digitalno i nastavnici ih kreiraju. Učenici imaju završni test na kraju svake školske godine. Tokom korone, svi učenici su dobili i besplatan obrok u školi.
Imali smo mogućnost da prisustvujemo i sednici školskih odbora škola, gde se između ostalog odlučivalo na nivou distrikta da li će svi u školi nositi maske ili ne. Škole imaju autonomiju u odlučivanju oko takvih pitanja.
U sledećem tekstu pisaću vam o poseti časovima, kao i poseti mlađim razredima. Učenici imaju različite kutke gde se mogu okupiti za grupni rad ili da samostalno rade. Zanimljiv je okrugli sto za rad sa grupom dece.
Tekst je napisala Vera Isailović, autor seminara Domaći zadatak u funkciji povećanja učeničkih postignuća