Svetlana Slijepčević Bjelivuk

Nešto o sebi

Doktor filoloških nauka, naučni saradnik u Institutu za srpski jezik SANU, predavač u Međunarodnom slavističkom centru na Filološkom fakultetu, osnivač i urednik Jezikofila (www.jezikofil.rs), autor onlajn kursa Kultura poslovne komunikacije, autor udžbenika za osnovnu i srednju školu, pisac, lektor, kolumnista, autor bloga Tlana’s World…

Koliko ti poslova radiš?

Mnogo. U svakom trenutku poslednjih dvanaest godina radim bar tri posla. Međutim, svi moji poslovi podređeni su jednom cilju – ispitivanju moći jezika. Nije isti način ispoljavanja moći u reklamama, u naučnom stilu, u političkom jeziku, u pričama, u popularnoj nauci, u razgovoru između roditelja i deteta… Sve moje aktivnosti vezane su za jezik, te zato testiram sebe u različitim ulogama.

Koje su sličnosti i razlike u tim ulogama?

Odgovornost prema rečima je zajednička svima. Čitaoci (bili oni naučnici ili ne) ne opraštaju greške, internet pamti, roditelji pamte, deca pamte, studenti pamte. Kao kolumnista i pisac, trudim se da budem zabavna, da to što pišem bude i pitko i čitko, to je protivteža strogom naučnom stilu, obaveznom u naučnim radovima. Trudim se da svaki tekst ima edukativnu notu, poučni karakter i upotrebnu vrednost (ili da pouči ili da zabavi, a može i oba!). Kao pisac radim ono što ne smem kao naučnik – umem da budem sarkastična, ironična, da se igram s očekivanjem čitalaca. Tekstovi na Jezikofilu su prelazna kategorija između dve krajnosti (nauke i umetnosti). Bavim se ozbiljnim poslom na zabavan način − širim jezičku kulturu. Kao urednik i lektor sam vrlo stroga, istražujem i ono o čemu nemam pojma, tu je moja radoznalost ključna, a pomaže joj kritički duh usvojen iz nauke.

Šta te motiviše, a šta demotiviše?

Rekla bih da imam podjednako razvijenu i spoljašnju i unutrašnju motivaciju. Volim kad vidim zadovoljne studente i kad mi se javljaju ljudi koje ne poznajem da potvrde vrednost onoga što radim. Istovremeno volim taj osećaj da sam napravila mali korak u nečemu što je bila samo moja lična opsesija ili želja, a onda se to prelilo na opšti plan i postalo dostupno i upotrebljivo. Tako sam pisala doktorat o manipulaciji u političkom diskursu. Smatram da nema smisla baviti se naukom ako to ne može da se upotrebi u cilju makar i minimalnog pomaka u svakodnevnom životu. Privremeno me demotiviše umor i ništa više. Nepravda me nervira, ali je uvek vidim kao priliku za isterivanje pravde.

Šta ti se mota po glavi kad doživiš nepravdu?

Ja mnogo volim da čitam! U detinjstvu sam bila razočarana zbog činjenice da neću moći da pročitam SVE knjige koje postoje. Sada sam skromnija i uvek imam neku knjigu “za pred spavanje“. Opuštanje uz neku dobru knjigu je idealan završetak dana!

Šta ćeš raditi u penziji?

Živeti na Baliju ili Borneu, razgovarati preko Skajpa sa svoje troje dece, koji će biti raštrkani po svetu. Konačno će muž smeti da vozi motorčić, pa ćemo njime obilaziti ostrvo u potrazi za svežim voćkama.