Razmišljajući o prethodno pomenutoj temi, bavila sam se Mindfulnessom, primenjivala Montesori princip u radu, koristila divne ideje sa NTC seminara za nastavnike, radila u Društvu za obrazovanje odraslih – Beograd i sarađivala sa Filozofskim fakultetom – Beograd, katedra za andragogiju, sarađivala sa Step by Step organizacijom i kod njih završila obuku Ni crno ni belo, . . . ali! Sve je to divno i zanimljivo i kreativno i brine o ličnosti učenika i usmerava ga i razvija na vrlo zanimljive načine. Međutim, rad sa roditeljima je ostao nedorečen. U tom segmetu sam primetila da „tapkamo“ u mestu. I desilo se ono što sam toliko dugo čekala! Upoznala sam rad Jespera Jula, koji je za mene postao inspiracija. Rad u inspirativnoj grupi „Ko brine o onima što brinu“ me vodi ka daljoj obuci za voditelje seminara i saradnji sa FamilyLab Srbija. Od tada se trudim da podstičem razvoj odnosa nastavnik – roditelj, koji je pun razumevanja, uvažavanja i zajedničkog rada na usmeravanju ka detetu, kao jedinom cilju, koji imamo! Uz to i nastavnik i roditelj se uvažavaju i razumeju.