Želim da napredujem i da se usavršavam u svojoj karijeri na trenutnom poslu

Ovo je najčešća situacija. I, između ostalog, ovo je i san svakog od nas još od izbora srednje škole ili fakulteta. Naime, kada odaberete svoj pravac i svoju karijeru, trudite se da u toj profesiji budete najbolji. Dešava se i da pogrešimo, još prilikom izbora srednje škole ili fakulteta, ali to su retki slučajevi. 

Ako smo odabrali da budemo nastavnik određenog predmeta, učiteljica, vaspitačica ili stručni saradnik i pri tom imali sreće da se zaposlimo u „struci“, logično je da negujemo taj poziv. Jedan od najlepših osećaja u bilo kojoj profesiji je trenutak kada napredujemo, kada neko primeti naš rad i kada dobijemo unapređenje. To unapređenje se uglavnom zasniva na tome da budemo na boljem radnom mestu, na većoj odgovornosti, sa većim uticajem i većom platom. 

I to je sve lepo, u biznis sektoru je odavno tako definisano, ali na žalost u našem sistemu obrazovanja i vaspitanja toga nema.

unapređenje

Mi živimo i radimo u jednom sistemu koji sistemski ne vidi unapređenje na radnom mestu.

Trenutno u douniverzitetskom obrazovanju postoje dva platna razreda, odnosno dva radna mesta koja se razlikuju po odgovornosti i obavezama: vaspitač, nastavnik, stručni saradnik sa jedne strane i direktor ustanove sa druge strane. 

Postoje tu i predsednici stručnih veća, pomoćnici direktora, koordinatori timova, kao i napredovanje u više zvanje, ali sve su to pozicije koje imaju samo veće obaveze, ali nikako veću satisfakciju. Satisfakcija postoji, ali ona se uglavnom zasniva na ličnosti, odnosno na unutrašnjoj motivaciji i zadovoljstvu radnika. Spoljašnja motivacija u vidu veće plate, smanjenih odgovornosti i obaveza ne postoji. 

Ali, i ovaj pravac napredovanja je potpuno u redu i legitiman je. Neophodno je da usavršavamo sebe i da budemo bolji i da sačekamo trenutak kada će doći do promene nivoa platnih razreda i drugačije raspodele poslova. Ako želite da idete u tom pravcu, evo još jedne raskrsnice.