Marija Stošić

Ko si ti?

Nekada bih rekla: „Uh... Teško pitanje...“ Sada mogu reći da čovek sam, običan i neobičan, sestra sam i ćerka, često prijatelj... U profesionalnom smislu, najradije budem ono što se zove „učiteljica“.

Zbog čega i autor seminara?

O tome nisam naročito razmišljala. Volim da se družim sa svojim kolegama i sa njima sarađajem. Kroz tu višegodišnju saradnju, međusobno pomaganje i podršku, timski rad i aktivnosti, razmenu ideja, stečenih iskustava i saznanja, razvijala se i ta potreba da sa njima krenem i izvan tih „granica“ naše škole i učionice, da lično stečena znanja i iskustva u radu podelim sa drugima.

Kako je došlo do Vaše saradnje sa OKC-om Bor?

Spontano. Dugi niz godina bila sam u ulozi polaznika njihovih programa obuke i kroz stalnu međusobnu interakciju, stvorili su se uslovi da i sama postanem jedan od autora.

Da li imate neki moto kojim se vodite u životu?

Od svojih učenika na času često čujem kako među sobom izgovaraju: „Manje priče, više rada“. Te njihove reči mi uvek izmame osmeh, zbog te njihove „ozbiljnosti“ u radu, ali i što u njima pronalazim sebe. Može se reći da je to moto koji me vodi kroz život. Pričati priče, kritikovati ili negodovati, nepotrebno troši naše vreme i energiju. Umesto toga, radije se usmerim na konkretne aktivnosti. U suštini, bitno je pokušati. Tada postoji mogućnost da se neki problemi reše ili da se ostvari ono što smo zamislili. Ne raditi ništa, zasigurno ne vodi nigde, a pokušati nešto zasigurno ne košta ništa.

Primetno je da u Vašem radu često koristite molersku četku. Otkud to?

Hahaha... Pa eto... Često se našalim „osnovne kompetencije“... Molerisanje, čekićanje, testerisanje, pentranje, lepljenje, kreiranje, modelovanje, ušivanje, krpljenje, frizeraj, oblačenje, presvlačenje, sušenje, modiranje, lečenje, previjanje... Sporedne, ali i ne manje važne kompetencije učitelja...

Kada biste morali da birate „molerska četka“ ili IKT, šta biste izabrali?

Ne bih se mogla odlučiti. Osim toga što je učenicima te dobi neophodna kreativna i podsticajna sredina za rad, neophodno je da i sami budu uključeni u taj praktični i stvaralački rad. S druge strane IKT-om se utiče na podsticaj razvoja drugih intelektualnih veština i sposobnosti, da se ta „pomagala“ jednostavno ne mogu razdvojiti ni potpuno isključiti. Ne terajte me da biram, jer u krajnjem slučaju, izmisliću kakvu drugu „četku“.

Na jednom stručnom skupu predstavili ste se pesmom. Da li je pisanje pesama Vaš sporedan hobi?

Volim da pišem. I ne samo pesme. Iako su pesme najčešći vid mog „obraćanja“, ponekada se tu izrodi i kakva beseda ili priča. Najčešće je to neki vid moje komunikacije između emotivnog i realnog okruženja, ali često nastaju i „po narudžbini“, kada su mi potrebne u odgovarajućoj temi, za nastavnini čas ili kakvo javno predstavljanje. I ove prve pišem što volim, a ove druge pišem što moram.

Volite da pišete, a da li volite i da čitate?

Naravno. Ali se ne sećam kada sam poslednji put pročitala neku literaturu, koja je na mene ostavila poseban trag, da eto se uvek vraćam tim starijim naslovima, poput „1984“, „Godina smrti Rikarda Reiša“, „Čarobni breg“, „Majstor i Margarita“... Nešto drugačije, a što bih opet ja izdvojila su dela Murakamija „Norveška šuma“, „Južno od granice, zapadno od sunca“, Erland Lua „Dopler“, „Fvonk“ ... Volim da čitam i čitam sve što mi do ruku dođe, od te slobodne do stručne literature ...

Da li mislite da nas ono što čitamo u neku ruku i određuje?

Ne mislim, jer kroz različite trenutke u životu i situacije u kojima se nalazimo, biramo različite žanrove, pisce i dela. Osnovna čovekova potreba je usmerene ka celoživotno učenje, a kako se ta znanja najčešće stiče kroz odabranu literaturu, svakako će ono što čitamo uticati na nas same, ali nas nikako ne može i određivati. Pojedina dela nas samo „provociraju“ da o nekim temima razmišljamo, a uvek je dobro o svačemu promisliti.

More ili planina?

Leto. Moj odgovor je leto, bilo na moru ili planini, samo da je leto. Kada je leto, i more i planina mi predstavljaju značajan užitak, mada planina, realno, uvek nudi bogatije sadržaje, pa sami tim pruža i veća zadovoljstva.

Auto ili bicikl?

Auto. Kada je reč o biciklima, onda je tu sobni bicikl, a u prirodi radije volim da pešačim, da se tako pentram po brdima i idem dolovima. Bickl, kao prevozno sredstvo, nije mi omiljeno.

Bioskop ili pozorište?

Pozorište. Iako bioskopske projekcije imaju svojih čari, u bioskop najčešće ulazim sa svojim učenicima, odnosno kada me posao obavezuje. Lično, radije pratim pozorišne repertoare.

Poruka za kraj...

I kada tako pitate, ne mogu, a da se ne setim tih stihova koje je u svojoj knjizi „The End“ pribeležio Dž.Morison: „Početak kraja ili kraj početka...kraj je uvek isti...“ Iako čitava pesma, nosi drugačiji značaj, bez sumnje govoriti o kraju bez kraja bude začudno i pomalo smešno.

Nema kraja 😊 Još ćemo se mi družiti i sarađiviti i kroz tu saradnju bolje upoznavati.