Iako je stručno usavršavanje već dugi niz godina prioritet u mojim profesionalnim ciljevima, ipak sam nakon nekih obuka i konferencija imala osećaj da se najvažniji deo odvijao na pauzi za kafu, u autobusu dok rezimiram utiske sa koleginicama, u zbornici – dan nakon seminara između dvoje kolega koji se prisećaju da su i oni slične stvari radili sa učenicima.
Nakon toga, mučila bi me pitanja bez odgovora: Da li ja nedovoljno cenim stručne predavače?; Da li organizatori nisu dobro procenili naše potrebe i interesovanja?; Zbog čega jedva čekam pauze za kafu?
Tragajući za novim izazovom u oblasti stručnog usavršavanja, pažnju mi je privukao termin iz Pravilnika o stalnom stručnom usavršavanju i napredovanju u zvanje nastavnika , vaspitača i stručnih saradnika – “zajednice profesionalnog učenja”. Delovalo je nekako: neobično, novo i nepoznato i počela sam da istražujem.
Šta je zajednica profesionalnog učenja?
Ovaj tip aktivnosti je deo stručnog usavršavanja u ustanovi i predstavlja model horizontalnog učenja, čini mi se nedovoljno zastupljenog i cenjenog kod nas. Horizontalno učenje se najčešće i smešta u kontekst profesionalnih zajednica učenja ili zajednica prakse. To su, ustvari različiti vidovi organizovanog i planiranog učenja, koje se gradi kroz dijalog, interakciju i odnose nastavnika/vaspitača jednakih po obrazovanju i poziciji.
Može se odvijati unutar i/ili između različitih ustanova i karakteriše ga neformalna atmosfera i usmerenost na potrebe iz prakse. (I.Korać, (2020), Horizontalno učenje u funkciji podsticanja profesionalnog razvoja nastavnika I vaspitača, Filozofski fakultet, Novi Sad).
A sada, dolazi najbolji deo: ovaj model učenja se uspostavlja i traje kada i koliko postoji potreba za učenjem. Oko zajedničkih edukativnih potreba, okuplja se neformalna grupa ljudi koja iskustveno prenosi znanje, diskutuje, preispituje svoje iskustvo i menja ga pod uticajem novih saznanja. Takav vid neformalne zajednice, koja uči zajedno je sve ono što nam na dosadašnjim oblicima stručnog usavršavanja nedostaje.
Ta slobodna “razmena” je uvek nekako, smeštana na kraju konferencija i seminara, u nekom “prikrajku” kada zvanični deo edukacije prođe. A, ustvari to je ono što svi željno očekujemo: da razmenimo koju reč sa kolegom, da čujemo kako oni to rade, kroz koje teškoće prolaze, kako ih rešavaju. Sada saznajem, da se taj neformalni dijalog, može smatrati – stručnim usavršavanjem u ustanovi, ravnopravno sa oglednim časovima, predavanjima i drugim oblicima za koja dajemo odgovarajuće sertifikate ili potvrde.
PLC (professional learning communities) se kao, vid saradnje i timskog rada nastavnika u mnogim zemljama uspešno koriste u cilju: razmatranja uvođenja inovacija, poboljšavanja ocenjivanja učenika, ispitivanja novih pristupa u radu, utvrđivanja potreba učenika, analize i operacionalizacije standarda i ishoda koje treba ostvariti u nastavi itd.
Da bismo razumeli kako se odvija proces učenja i kako možemo da ga pratimo, ključna pitanja koja se postavljaju na zajednicama učenja su: Šta mi želimo da učenici nauče? Kako ćemo znati da li su to i naučili? Grupa identifikuje koje teškoće postoje u učenju određenih pojmova, koje su teškoće u predavanju kod samih nastavnika i pokušava da dođe do rešenja koja će olakšati ove procese nastavnicima i učenicima.
Poseban značaj zajednica učenja je što omogućavaju veću autonomiju nastavnika u smislu ispitivanja novih i efikasnijih pristupa u radu sa učenicima. Nastavnici ne mogu da znaju šta je bolje u radu, osim ako to ne isprobaju. Prateći rezultate primene nekih postupaka, u okviru zajednica učenja, ovi se postupci mogu identifikovati i dokazati njihova efikasnost. Ideja vodilja ovakvih grupa je:
“Kada nastavnici uče, to pomaže i učenicima da bolje uče!”
Ovakav tim, naravno, ne mora da se bavi inovacijama. Znamo da je nastavnicima često potreban “izlaz” za stres i frustracije iz učionice. Ukoliko ne želite da se vaša grupa bavi učenjem, možete se organizovati oko međusobnog pružanja psihološke podrške. Pitanja kojima bi se takva grupa bavila mogu biti: Kako izlazite na kraj sa “teškim” učenicima?; Šta radite da smanjite stres posle časova?; Kako pronaći dodatne izvore motivacije za rad? itd.
Kako formirati zajednicu učenja u školi i čime će se ona baviti?
Jedan od načina je ispitati interesovanje nastavnika anketom: Čime žele da se bave?; Koji bi problem u nastavi želeli da razrade?; Sa kim bi želeli da rade (neka vrsta sociograma)?; Koliko bi vremena mogli da izdvoje za takav rad? itd. Ukoliko se ovakav tim tj. zajednica učenja nastavnika, formira u školi preporučuje se da ima svog vođu ili koordinatora i jasne procedure za donošenje odluka.
Tim bi trebalo da se bavi pitanjima koja su nastavnicima potrebna u radu, da ne bi prerastao u još jednu administrativnu obavezu. Ključ opstanka ovih grupa je otvorena komunikacija među nastavnicima: svako treba da ima slobodu da predloži, kaže svoje mišljenje, obrazloži svoje neslaganje sa nečim itd.
Naravno, možete da izdate sertfikat učesnicima ovih diskusija ili mini-projekata kao vid stručnog usavršavanja u ustanovi. Za nekoga će to biti samo diskusija (ukoliko je učestvovao samo u okviru fokus grupe na timu), a za nekoga će to možda prerasti u projekat u okviru kojeg će ispitivati određeni inovativni postupak u nastavi (pa samim ti i više bodova).
Zajednice učenja se uspešno mogu primeniti i na rad sa učenicima. Tokom prošle godine smo implementirali u školi takav način rada i učenici su bili oduševljeni. Prvi korak je bio – predstaviti im pravila i organizaciju, a zatim i ispitati interesovanje učenika: O čemu bi voleli da razgovaraju ili uče u malim grupama?
Među interesantnim predlozima učenika, našli su se, takođe: recitovanje i javni nastup, moda i oblačenje, kako uspešno rešiti konflikt, kako napraviti dobru fotografiju, kako se reklamirati na instagramu, izrada prezentacija, rad sa životinjama itd.
Mi smo ovu aktivnost organizovali u okviru programa karijernog vođenja pa smo se usmerili na teme iz te oblasti.
Učenici su sve organizovane aktivnosti procenili veoma pozitivno i izrazili želju da se nastavi sa ovakvim načinom rada. Naš utisak je da je ovaj pristup vrlo pogodan za povučene učenike koji se ustežu da govore pred većom grupom, ali u grupi od 4 do 5 učenika, nemaju tremu.
Uspešnost i kontinuitet u radu ovih malih zajednica učenja, postiže se time što su učenici bili i u ulozi savetnika. Davali su primere iz ličnog iskustva u opuštenoj atmosferi, pred malim brojem poznatih drugarica i drugova, te su bili opušteniji da diskutuju i postavljaju pitanja.
Što se nastavnika tiče, ovakve zajednice učenja su dobar način da izbegnu isključivo učešće u “nametnutim” projektima, istraživanjima, obukama. Ovde mogu da biraju “svoje” teme za PLC: Kako sam rešila problem sa učenikom koji ne želi da čita lektiru, učenik nema mobilni niti računar kod kuće (kako učiti)?; Kako smo došli do poslodavca koji je odbijao kontakt? itd. S obzirom da naš Pravilnik priznaje ovaj vid stručnog usavršavanja, nastavnici imaju autonomiju da odrede čime će se baviti i šta će ispitivati.
Napokon, ono što će mnoge obradovati: rad u okviru zajednica učenja ne podrazumeva nikakve obuke ako ih ne želite. Nema seminara, samo se okupite i radite. Ukoliko ova grupna aktivnost preraste u naš način rada, i učenje može da izgleda kao jedna opuštena, malo duža kafe pauza!
Šta biste vi voleli da bude tema zajednice učenja kojoj biste pristupili?
Dodatne ideje i inforamcije možet istražiti i na raznim sajtovima koji se bave nastavničkim temama:
- https://ecec.mpn.gov.rs/?p=5115
- https://www.edutopia.org/article/creating-effective-professional-learning-communities
- https://www.startheregoplaces.com/teacher/professional-development/how-create-winning-professional-learning-community/
- https://www.youtube.com/watch?v=FLGHY9-sibA
- https://us.corwin.com/sites/default/files/upm-assets/27653_book_item_27653.pdf
Tekst napisala Nataša Džaković, autor seminara Ocenjivanje u funkciji razvoja i učenja i Priprema za čas zasnovana na ishodima.